САМОПОУЗДАЊЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

САМОПОУЗДАЊЕ

            Да ли је самопоуздање мишљење о  себи – питање је, које се истовремено уплиће у промишљање разлике између објективног и субјективног осећања сопствених могућности.  Како за процену, тако и за доношење важних одлука.

                Део тог питања је и – шта, у оквиру тог мишљења, мисли писац о употреби кратких у дугој реченици препуној интерпункцијских знакова, а највише запета и двотачака. Сумњи, неодлучности и оклевања...

Самопоуздање је онтолошко поље на коме се непрекидно узгајају исте културе. Културе, које корови називају некултурама и доживљавају их као непријатеље, који кидишу на њих са жељом да их убију – искорене.

Самопоуздање је трновит пут до шекспировског подијума – бити или не бити. До подијума на ком ћеш, ако стигнеш да се успеш на њега, препознати, у сузама и поломљеним огледалима, оне друге. Оне који нису успели да се пронађу и виде себе на подијуму. Оне, који су, нажалост, дубоко искрено веровали да је самопоуздање највиши, што би рекао наш народ - ћувик, који за време пењања на њега, не трпи никакве киксеве и промашаје. А, који од свих касерола највише воле да спремају, кувају, кусају и једу – љуткасту чорбу са белим дулеком.

Без самопоуздања све мале и велике ствари се изврну и животе многих његових учесника претворе у ћоркове. У дисање, певање, па и писање, без задовољства. И уважавања оног што си, са мало више стрпљења, могао да будеш, а без чега си остао у глупом коцкању са самим собом. Као Достојевски са олако изгубљеним новцем, који је зарадио са својим, још увек, ненадмашним романима и њиховим уврнутим јунацима.