САН О ПОЕЗИЈИ БУДУЋНОСТИ

                           САН О ПОЕЗИЈИ БУДУЋНОСТИ

                               (Неколико запажања о  поезији Зорана М. Мандића)

                Ових дана се из штампе, као самоиздат, појавила нова књига МИРОЉУБА МИЛАНОВИЋА, рођеног 1947. године у Крвију код Петровца на Млави. Реч је о књизи књижевно-критичких запажања, коју је њен аутор објавио под насловом САН О ПОЕЗИЈИ БУДУЋНОСТИ. Милановић се у истој књизи бави критичким промишљањем песничког стваралаштва: Мирослава Лукића из Београда, Зорана М. Мандића из Апатина, Александра Лукића из Пожаревца и Милоја Дончића из Ниша.

                У уводном тексту, под насловом МОГУЋИ УВОД ИЛИ НУЖНЕ НАПОМЕНЕ Милановић је настојао да образложи разлоге за увек осетљиву анализу стваралаштва наведених песника, а при чему је артикулисао свој став:

                „Одувек су песници, нарочито после великих историјских потреса тежили да пронађу поетску реч која би оно дубоко скривено, увек усијано језгро које је еруптивно избило на површину, учинили видљивим, јасним, укроћеним. Песник, прави песник, као затегнута струна, проговорио би новим дотад непознатим гласом, једном и непоновљиво. То је и мерило правог песника. Као да каже: Рекао сам, нема више. У нашој поезији, крај двадесетог и почетак двадесет првог века значи такву прекретницу. У српској поезији у овом временском периоду колико је песника осетило и чуло тај унутрашњи глас и имало талента, знања и среће, можда пре свега смелости, да га изнесу, уобличе? Мало, веома мало.

                Песници о којима је реч у овој књизи стекли су слободу да пређу преко границе која дели познато, испитано и зађу у нове просторе. Пре свега духовне. Сваки према свом знању и таленту. Успели су најтеже: да буду своји. Пратећи њихов рад настала је ова књига. Она је покушај да се укаже на те нове гласове, да буде подстрек за дубље и уобличеније истраживање и одређивање њихових дела. Да укаже на места која им у српској поезији припадају." У том контексту Милановић је о песничком стваралаштву Зорана Мандића написао следеће редове: 

                "Песништво Зорана М. Мандића сабрано у неких двадесетак збирки, у великом луку, слободније речено, исписује ту усмереност ка духовности, започету још у дванаестом  веку у житијима и похвалама, текстовима писаним за потребе средњовековне српске државе, до световне поезије исказане у српском бароку, са прекидом у другој половини 20. века, налази прекинуту нит на почетку трећег миленијума, постављајући српски стих поред највећих европских песничких остварења. Метафизичко и метафорично, Мандићево песништво је непрекидно у трагању за одговором на суштинска цивилизацијска питања. Држећи се слободног стиха, Мандић трага за унутрашњим ритмом и успева да га нађе у колоквијалном језику. Непрекидно обраћање великанима европске књижевности и сликарства, Мандић чини са мером не опетерећујући песму ерудицијом али указујући на свест где се српска поезија у европском кругу налази. Те особине указују на високо место које му у савременом српском песништву припада." 

                 Милановић је у књизи објавио два текста о песништву Зорана М. Мандића: Песма као покушај да се искаже неизрециво у коме је писао о његовој збирци песама Бог у продавници огледала (Интелекта, Ваљево, 2000.) и О смислу постојања и певања који је написао поводом изабраних песама Кафкина фонтана у избору Душана Стојковића (Шумадијске метафоре, Младеновац, 2012.)

                РЕЧ О АУТОРУ

Мирољуб Милановић је рођен 1947. године у Крвију код Петровца на Млави. Звршио је Филолошки факултет у Београду група Српски језик и српска књижевност. Предавао је Српски језик и књижевност у Гимназији у Петровцу на Млави. Аутор је више књига приповедака и погледа на српску прозу друге половине двадесетог века, а написао је и роман Лов на висоравни. Добитник је награда: Прва награда београдске новине Политика за најбољу кратку причу Воз 1970; Дрво живота за књигу приповедака Ветрењак Мобаровог института и Заветине, Београд 2002; Госпођин вир за књигу огледа Пола века ђутања, Пожаревац, 2009; Јован Скерлић за најбољи роман Лов на висоравни, Топола 2016. и награде Општине Петровац на Млави за књижевно стваралаштво.

Чалан је Удружења књижевника Србије од 2000. године.