УГЛЕД

ЗОРАН М. МАНДИЋ

УГЛЕД

           У многим мудрим књигама записано је да је углед тековина, која се годинама, деценијама, па скоро и током читавог живота, стиче, а губи готово у једном трену, било због баналне непажње, или због моралне неопрезности, које се најчешће дешавају, као последице лоших и несигурних процена и "лаких" потеза... Какогод углед је једна од најосетљивијих тековина/творевина човекове онтолошке, интелектуалне и емоционалне тежње да се, као појединац,  издигне и издвоји из аморфне масе дилетаната, аутсајдера и аматера, као неко, или онај, коме је успело да се окити са перјем: предиката, атрибута, епитета и других предзнака с којима се означава и формулише појава и карактер ауторитета угледа, без обзира на место, време и класу порекла свог одређења. О тековини угледа може се нашироко и надугачко спекулисати и теоретисати из разних: антрополошких, филозофских и културолошких углова, примера и поређења. У тим и таквим дискурсима и спекулацијама најуочљивија су промишљања песника, који најубедљивије праве разлику између појмова: угледа, успеха, популарности и „суве“ ауторитативности, јер, по њима, нема ни једног доказа који би, емпиријски или егзактно, потврдио да је  углед врх пирамиде на вртикали мукотрпног пута у постизању и остваривању одређених врхунских резултата. Аргументације таквих промишљања најчешће се темеље на ткиву лелујаве нестабилности фигуре угледа, који је стално на нишану разноразних провера, од оних академских чији носиоци и кругови бескомпромисно инсистирају на: системским, периодичним, семестралним и хронолошким проверама и потврђивањима. И то највише из разлога „подземног рада“ невидљивих интелектуалних, меморијских и сазнајних ерозија чије евокације избијају на површину јавности престанком жеља и апетита угледника за новим знањима или за надградњом стечених и освојених искустава. Углед је увек оптерећен меандрирањима и вибрацијама моралних и медијских политика и њихових мода и метода. То се се нарочито односи на употребу „дуплог паса“ или онемогућавања коришћења „другог пара рукавица“ у дуелима доказивања, који неспретно могу бити изазвани примитивним неразумевањем суштине ствари. Зато је трка за угледом почесто грубља од хокеј или рагби игара, па отуда и сумња у постојање његове изворне: чистоте, истинитости или аутентичности. Углед карташког покер-мајстора, или стрелца одлучујућег гола који је једну репрезентацију одвео на европско или светско првенство у фудбалу или рукомету, питање је колико се вредносно може мерити и поредити са угледом песника, какви су рецимо били: Владимира Владимировича Мајаковског, Фридриха Хелдерлина или Готфрида Бена. Зашто, упитаће се потенционални читалац.Зато, што је углед, који у свом нарастању, зависи од језика и прстију вештине доведене до перфекције, љигаво растегљива „материја“, која поред поседовања  талента, захтева стратешког и кондиционог тренера, психолога, бројну маркетиншку, асистентску и медицинску екипу и менанџерску агентуру, док рецимо један врхунски шахиста, попут Фишера, Таља, Аљехина или Каспарова, углавном зависи од комуникације са самим собом. И са стратегијом породичних васпитно-образовних инвестиција уложених у свој развој. Пребацивање, до лудила напетости или пак хроничне досаде, беле тениске лоптице са једне на другу страну мреже, и то за брутално велике паре, далеко је од „квалификација“ за укрцавање у воз, брод, арку, или авион на путу за „земљу угледа“. Нажалост у библиотеци тематског океана свеколике литературе још увек своје место није нашла књига историје угледа. Није, јер није ни написана.Није, јер, уместо писања исте, филозофи се баве „тумачењем“ разлика између атомске и хидрогенске бомбе, а песници постмодерне пишу нешто што ће их одвести на благајну за исплату новчаног износа од неколико хиљада евра за награде добијене по принципу: ја теби - ти мени. Па, где је онда ту "платформа" за полетање у хоризонт било каквог формата угледа?  Уз све назнаке овог поредбеног осврта мора се рећи да има и оних других актера у ликовима дежурних друштвених и „независних“ аналитичара и критичара, са угледом или без њега, финансираних најчешће из центара опозитно супротстављених политичких кругова, који ће иронично рећи – да је и „неучествовање“ у борби за углед, такође један облик освајање (или присвајања, да се не каже и отимања) угледа и то у сурово нечему (или ничему) (???), уморно недефинисаном, или неуморно напуштеном, којекаквом послу ругања са собом и са другима...  Речју, углед је, пре свега, духовни ресурс с којим треба да управља само Створитељ, а не некакав министар, његов саветник, или директор школе, без обзира што се у његове (Створитељове) компетенције и расподеле мешају земаљске  "конференције, партије и странке" разноразних неверника и мешетара, представљајући свој наводни, али пре свега јадно непостојећи, "углед", као поклон, или наследство, добивено у каквој "оставинској расправи" од неудате тетке која је енормно богаство наводно стекла радећи у Шведској или Швајцарској. Спрдање са  фигуром угледа је као и ружење имена Јована Скерлића, или Лазе Костића, која нажалост носе неке сумњиво установљене и неуручене награде.Углед треба да постоји као духовна аутономија Створитељевих одабраника и заслужника, а не као невладина агенција или владина канцеларија.

Четвртак, 12. 10. 2017. год.