ЖРТВЕНА ПЕСМА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЖРТВЕНА ПЕСМА

Дани су тако пукли

да и треба обелити

и молитвама притећи у помоћ

јеванђелисте одметнути на трен

Говорити да би други ћутали

Узети оловку и копље

окрунити кукуруз

стоку преместити на сигурније

испаше

Телефоном само најоданије

Позвати

Отворити стара вина и послужити их

уз печену прасетину

 уз ону господњу благодет

кад нож отац узима први

и кашику

кад жене не престају бити заљубљене

кад је међу њима само једна

незаљубљена

Пукло је

над помешаним гласовима паника чељуст

отворила и вреба

и вреба иронију

лепо обучено сласт и страст што на месту

мене стоји

сва у белом као у венчаници

у дивот издања оболелог дана

А пукло је говори отац и нож свој додаје

уплашен као да ће га изгубити

 радостан што у мојим рукама је

Дртим на оштрици белој као венчаница

и жртви песму ову говорим

Песма из књиге „НАСПРАМ ЧУДА“ („Светови“, Нови Сад, 1994.)