СМЕНА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СМЕНА

Ја знам свој крај

нимало несличан другим крајевима

увек сам сахрањиван на источној страни

гробља

само најближи су плакали колико су могли

Говорници су били пијани

многи су били срећни

Нису знали да их кроз једносатну резерву свести

посматрам

Допустио сам без опирања да ме смешно позориште

сахрани

 да ме као Тутанкамона зазидају

а онда свежи малтер прекрију вештачким цвећем

око поноћи пробудио сам мајку поред себе

и дуго јој преносио вести

Онда сам заспао

После четрдесетог сна гробница се сама отворила

устао сам и изашао

Нисам више био оно што сам био

Био сам оно што нисам био

Ускоро ме указом одредише да говорим над истом

гробницом

Говорници се и тако смењују

иначе запослен сам у атомској централи

говорим и енглески

и предајем математику на колеџу за даровите

ја сам свој почетак

наслов је моје нове књиге прича

Песма из књиге НАСПРАМ ЧУДА (Светови, Нови Сад, 1994.)