СРБИЈА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СРБИЈА

Србија је моја

Земља

Као мој цвет што је

Сој

И

Број

Љубави моје

Неизбројане

Изникао из жарког светла идеје

Као када се пшеница белица

Сеје

Као кад снег над Шумадијом и

Поморављем

Веје

Као кад се дете смеје

Србија је увек

Мала у великим песмама и

Велика када све у малом

Треба да предахне

Поезија

Граматика

Математика

Када се треба ослободити

Вишкова ружне нервозе

Енергије

Патетике и

Немуште естетике

Србија је увек онолико

Колико највише могу да се

Рашире руке

Које јој казују колико је воле

Колико могу да је насликају

Напишу

Озвуче изнутра музиком

Усред срца

Као усред приче о мајци

У којој се Бог клања свакој од њих

Које су велика љубав за њу

Велика лирика

И

У њеним малим песмама

Уплетеним у њихово нераскидиво

Јединство

Онако и онолико

Како и колико се рађају и

Живе повези речи у реченицама

Србија је зато божије уметничко дело

Његова књижевност

Сликарство

Музика

Његови музеји

Речника и именика лепоте

Са савршенствима нежности

Међу онима најважнијим

И

Непокидива нит науке постања у

Којој међу бисерима бисера

Столује Никола Тесла

Најјединственији богочовек у

Српском човеку у

Земљи Србији

Ове као и свих претходних и

Будућих гадина

Постројених у редовима

Деценија

Векова и

Миленијума

Нека га и

Нека вечно

Живи и траје

То божије уметничко дело

Мали коментар о музеју светлости

Писање текста ове песме сећам се да никада нисам започео онако и онолико како бих га, колико и у којим размерама – довршио, наспрам свих препрека с којима проза саплиће поезију и не да јој да се радује оном што се на крају увек деси. Као поезија... Оном што увек постане и опстане. Као што је творитељски постао и опстао Бог.

С краја јуна Господње 2018.