НИШТА НЕ ОСТАЈЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НИШТА НЕ ОСТАЈЕ

Ништа не остаје

ни нај-дубљи траг памћења

нема бољу суд-бину

Ма како се трудили да опишемо

Свет

споља и изнутра

опис не остаје

ни форма песме са редовима

узглобљеним

кроз одређен б-рој слогова и

звуковних с-лагања на крају

реченице

Све пре-остаје и личи на

слутњу која кида док се чека

Све пре-стаје

и последњи као први час

Бројеви умиру са сенкама

песак из-дише са пучином

поглед не-стаје са свим испред себе

И ја

И ти
И он

Сви

Све

Сво

(1999)

Песма (стр.76) из књиге „УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР“ („Просвета“, „Савремена поезија 2000“, уредник Чедомир Мирковић, Београд, 2000)