NE ZNAM

ZORAN M. MANDIĆ

NE ZNAM

Na mesečini njeno  telo
pretvaralo se u boju sanjivog sunca
Lelujalo je između zatamljene
podloge peska i prigušenog sjaja
Odraza
Sa oboda sna
prilazio sam joj polako
tiše od samog sebe
Nagost joj se uvlačila u skulpturu
preko koje se naginjala strast
Jav nijanse iz rečnika protivurečnih
Vitgenštajnovih komentara boja
 Ispred vrata straha
drhturila je u meni
pomisao da mogu da je uzmem
Oklevanje u neznanju
pratilo je minuse osećanja o
njenom ljubavnom aktu sa vazduhom u
pesku
nad kojim se noć nezainteresovna
svlačila i oblačila
onako kako lavica budno motri na
erotske ideje svog uspavanog mužjaka
U dnu akta video sam tamni prolaz
zadah lavirinta pred kojim se povlači san
Tek nagnut nad raskrižjem njenih
ispeskarenih udova osetio sam mučninu
interoperabilne pruge kojom tutnji voz
sposoban i da preveze strast u pogrešnom
Pravcu
Stenjući gledala je u Mesec ili mene
Ne znam
Kao da se sve završilo pre nego što je
počelo
Ali tu noć ponudila mi se i
naga senka uspomene