ЗОРАН М. МАНДИЋ
ОД ТЕБЕ И СЛОГОВА ВАЗДУХА
Негде
на улици коју не знам да о-пишем
дубоко
у оном што се никад не зна
између
цвета и ваздуха спојених у једно
у
једну потпуно исту реч
искрсла
си
из
цвета
из
ваздуха
из
речи
Скривена
од себе постала си то једно
неописиво
непреводива
у нешто друго и најописивије
и
најпамтљивије
Додирнуо
сам те док си ме упорно гледала
тражећи
разлоге моје несигурности
Ниси
ми испуштала руку стрпљиво је
Претварајући
у своју
У твој
лагани бешумни додир
Питао
сам те шта раде њих две
Зашто
то питаш
изговорила
си ћутећи
Све је на теби било од сребрног светла
Плавог
одблеска што ретко силази одозго доле
Из
једног у друго незнање
Хтео
сам неко посебно име
посебније
од дара и благости
пијанства
и лудости
да те
изговара док ме гледаш
док
нестајем у теби
као
онај који је увек био ти
онолико
колико си и сама хтела у њега да се
претвориш
јер
када би друкчије била само моја
Песма
(стр. 24-25) из књиге УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР (Просвета, Савремена поезија 2000,
уредник Чедомир Мирковић, Београд, 2000)
Нема коментара:
Постави коментар