ПЕСМА УВЕК ИЗВРШИ СВОЈУ ФУНКЦИЈУ КАД ЈЕ НЕМА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПЕСМА УВЕК ИЗВРШИ СВОЈУ ФУНКЦИЈУ КАД ЈЕ НЕМА

Између моје моћи и

моћи језика

непролазно у потпуној пролазности

не шири се ни у топлом

ни у хладном

Не гледам другачије

нити је мој опис мог гледања

сигурнији од слике коју сам себи

стварам

Не ометам ни једну тему

не проширујем је

не сужавам

не дирам ни прерушене идоле

у љубав

у молитву

у гласање за другога

у идеју

у субверзију дискурса дискурсом

Нејасан сам и значајним ставкама јасноће

сопствене песме

у којој сам идол

дискурсне контрадикторности

Нисам субјект

са објектима ништа немам чак ни заједничку

ограду

лифт

ЈА пре мене у мени ЈА као песма пре текста

То је рад неопране замагљености и замагљене

опраности

Сопство не може да ме понови у следећем уздаху

Свет доживљавам и када ме омета битностима

грешним и стидљивим битностима које нису битности

Између моје немоћи и немоћи језика

пролазно у потпуној непролазности

не омета ме ни у ометањима ни у неометањима

Песма увек изврши своју функцију када је нема

Песма (стр. 85-86) из књиге „УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР“ („Просвета“, Савремена поезија 2000, уредник Чедомир Мирковић, Београд, 2000)