ДИВ, ЈУРОДИВ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ДИВ, ЈУРОДИВ

Див у фусноти са

кретњом за сврабовима испоштене

коже

увек мало поред

као у тексту С. П.

више или ниже

пре него што се трајно преселе

претње облика у облик претње

Он је ималац Речника у коме се свака Реч

поноси лаким осипом нагађања

Његов говор повезан је ћутњом у

низове исправки

у коме ниједна форма

ниједан троп

није ослобођен трена од присећања

Он се не спотиче чак ни у заборављеној

игри токова

вечера јуродивски ручак усред јутра

на длану

трајно се премећући у напор тренутка пуног

супе чарапа и кочија

Једини сведок је оног који ће се вратити

Да нешто остави и ништа не однесе

За њега је лудост бити другачији чак и кад

греши

Увек је Неко пре и брже усред Песме без

митова

коју историја трује киповима без руку

носева

длака на језику и

оних силних припадања знању

Он је ОН

Песма (стр. 55) из књиге „УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР“ („Просвета“, Савремена поезија 2000, уредник Чедомир Мирковић, Београд, 2000.).