РУТИНА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

РУТИНА

(Мој побуњенички „мали наслов“)

У једном од мојих све чуднијих подсетника данима тавори реч „РУТИНА“, нервозна, да ли нестрпљива- не знам, али свакако устрептала од чекања и нагађања да нешто напишем о њој, а потом тај текст(ић) похраним у збирку, или ризницу мојих есејморфних „малих наслова“. И, ево, као да овог тренутка и она – та реч, стиже на ред- да је помилују моје мисли. И моје друге речи. И да не мора више да данима чека као незапослени грађани пред једном од филијала Националне службе за запошљавање у њиховој „малој великој“ Србији.

И сам сам се обрадовао када сам други пасус овог тексти(ћа) запчео реченицом: „Живот је рутина“. Али збуних се необрадовано, што ту изјаву одреднички додох уз помоћ туђе речи /туђице, која се као латинизам одомаћила и разбашкарено угнездила у мом матерњем српском језику. Да ли то бејах неопрезан, или језички некоректан сам према себи, не сазнадох одмах у овом пасусу, колико у том незнању осетих страх од још једне српске неискрености према разматрању појмова употребе туђег у свом језику. И, ето ме кривог у том послу, спремног да још једном поновим реченицу: „Живот је рутина“, некада дуго, а некада много краће, понављање истих радњи, поступака и додворавања начинима што се једино и да решити прихватањем тих начина, као што су: дисање, гледање, корачање, па и писање.  Можда ми, у овом тренутку, зато и паде на ум примсао да је време да у нашем језику извршимо, чак и побуњенички, велико спремање у прочишћавању његовог уређења. Ето, на крају и покајања, јер у правом тренутку уместо речи „систем“ употребих реч уређење. И спасих тако, од одреда, а не легија, туђица овај мој побуњенички „мали наслов“.

Субота, 25. август 2018. год.