ИЗЈАВА БЕЗ ОПОРУКЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ИЗЈАВА БЕЗ ОПОРУКЕ

Некад су обичну песму

мазали палимпсетским уљем

светла и хране и у

подпазухни мирис (као добар

придев) стављајући

спремали тајну и

били су јој ту: на служби

због лика – због очију

некад су и на упаљене отеклине

притезивали (као добру кованицу)

хладну облогу: месо или одрезак

одваљен без костију

(и ничега) од Говора: Севеговора

И гледали колико могу кроз оно

што су имали (и кроз прозор)

Исток је био храброст: реч у

Присилном тору / некаквом начину

И шта је сад песма

да ли хемија нечије немирне течности

или чиновник с платом и епруветом

(и језика): као час резања и као

добро ново уље и

нека нова веза – честарска и

тетовирана (и потшишана) и књижевна и

изгубљена и запримљена

А бео сонет као прелепа свила и

брза река (не мораш чак то ни римом да

докажеш): не ћути себе

(да себе не сматра рђавим и проклетим)

Погледа још једном око себе накриви капу

И леже с песмом (ОНА) на леђа и

без упаљених отеклина

Post non scriptum:

(могу сваком да је прећутим и не

пошаљем)

Из књиге песама АПАТИН И ПЕСМЕ ОД ПРЕ, Светови. Нови Сада, 1998.

ИНТЕЛЕКТУАЛНА ПОБУНА СРЕТЕНА ДАЛАБЕ

                 

           ЗОРАН М. МАНДИЋ

           ИНТЕЛЕКТУАЛНА ПОБУНА СРЕТЕНА ДАЛАБЕ

          (Ђорђе Д. Сибиновић: ПОГРЕШНО, Агора, Зрењанин, 2016.)

 У свом првом роману Погрешно (Агора, Зрењанин, 2016.) Ђорђе Д. Сибиновић (1964) започео је једну врсту покушаја интелектуалне реконструкције овог, по много чему, руинираног и дотрајалог прозног жанра. Писцу његовог кова, као песнику, есејисти и доктору правних наука, то и није представљало тешкоћу, каквом се у себи и другима, пре свега читаоцима, сударају писци, да ли писци(?), малог, сумњивог или недостајућег књижевног знања, талента, вештине, технике и мишљења писања.

                У роману провокативне, па и интригантне квалификативне одредивости, наслова “погрешно” , Сибиновић полазећи од усклика да “није лепо с овог света отићи незадовољан и умрети од  јасноће” имагинира комплексну и вишефазну причу о, пре свега: кризи идентитета, и o: интелектуалној, психолошкој, социолошкој, егзистенцијалној, емоционалној, социјалној и онтолошкој алијенацији, илити отуђености, која се у колориту тако постављене приче, одвија филмском брзином. И то под притиском тока свести и нарастајуће сумње у готово све форме, формате и процедуре ликова и фигура конвенционалног људског биствовања, које незаустављиво постаје трагични супстрат самоће, дубоке осаме, напуштености и остављености.

                Та прича попут обруча центриран је приказ случаја једног тако конципираног лика изгубљеног, отуђеног и урушеног човека из каталога аутобиографске прошлости њеног писца. Реч је о конкретном лику грађанина са поседовањем релевантног оргинала извода из књиге рођених, а који је  у том изводу уписан као Сретен Далабе. Сретен се у тој бучној заједничкој причи, понајвише заједљиво, путујући унатраг, осврће на свој свет успомена у којима нема више празних места.

                Мора се истаћи да се савремени књижевни критичари у ситуацијама када не знају да прецизно дијагностикују закључке њихових запажања о идеји одређеног романа, обично сакривају иза фраза о томе да јереч о ткању постмодернистичке литерарне творевине, у овом случају о “бунтовнику без разлога” у глумачком костиму Џемса Дина. У координатама тако одређеног степена изгубљености и отуђености Сибиновић смешта грађу за приказ битка те изгуб љености заједно са скицама портрета феноменолошких фигура:  тзв. општег човека, света, епохе, космоса и Бога. У том пољу остављен је асоцијативно уређен простор за илустрације и фусноте о поредбеностима са судбинама: Достојевског,Сервантеса, Шекспира, Пушкина, Меше Селимовића и Бранка Миљковића. А, све се то одвија у налетима таласа  прича тока свести. Отуда и питање: Да ли је погрешно што је написан овај роман, односно његова прича, какве су пре Сибиновића у својим романима изградили: Сервантес у Дон Кихоту,  или Гете у Јадима младог Вертера.

                Зато је овај роман само увод у оно што му недостаје, у оно што тек треба да буде написано, или дописано, али  на начин да се писац у тој акцији не оклизне као Црњански после прве књиге Сеоба.

                Сретен Далаба као централна фигура око које се роје и врте набрајања и анализе свих погрешности овог света, може се слободно означити примером незадовољника са самим собом, са човеком без самопоуздања и носиоцем осећања пролазности, која је увек више неумитна оцена него филозофска поставка.

                Ова књига се лако може конектовати с мишљењем да је Сибиновић као романописац разиграни стилиста, и што би у Знаковима поред пута Иво Андрић рекао, да је стил код таквих аутора пун акробација и ватромета, па и извођења смелих језичких и синтагмичких вратоломија... А, књижевност  у томе, каже Андрић у коментару тог навода, слично животу, изгледа као игра, а у ствари је ђаволски обична ствар, и утолико озбиљнија уколико  више личи на игру. Мора се исказати и став, када је већ реч о играма живота и смрти погрешности, да оптимизам  не постоји  ad hok, јер је песимизам нужан, као постоље за равнотежу, увек урачунат у цену артикла који се зове пролазност. Поготово у романима с карактером као што је Сибиновић свој рукопис  тог профила скептички насловио речју – погрешно, написавши га, или пишући га, поступком демистификације властите аутобиграфије. Испред таквих наслова романа, или после њиховог читања, треба се упитно замислити – колико има типова романа. А, реч је о питању, које нас враћа на дефиницију романа, коју је есејистички изрекао Милорад Павић, када је тај жанр метафорички ставио у контекст система државе као правно- политичке творевине.   И, за крај, да кажем да је Сибиновић, као и Бранко Миљковић,  вербално опседнут вољом за парадоксима, те да су једнко, током писања, своју расуту ужареност (године бунта) усмеравали , језички организовали и њен пламен стезали голим рукама. Зато је тешко бити јасан у филозофском ставу да је све погрешно, па чак и оно што је исправно, поготово када се жели рехабилитовање нејасног и тајновитог света, света поломљеног времена, света дилема, света самокритике, света несамопоуздања или света рачунања незавршног рачуна. Отуда и враћање нана Миљковићеве прејаке речи из књиге Док будеш певао:

Празно је дубље.

Јао, време, где те пламен пресеца.

Оспорени свете.

Није ли страшан лет

Који је доказ

Празнине у стварима?

...

Зато

Ево цвета довољно смелог

Да мирише

На празном месту и успомени

                Роман Погрешно је комплексна прозна творевина коју граде песничко- есејистички Сибиновићеви захвати. Као хипотетичка скица за портрет бившег човека она је идејно блиска, можда и најближа, идеји Меше Селимовића о интелектуалној побуни његовог јунака Нурудина из романа Дервиш и смрт. 

СТВАРИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СТВАРИ

Текст непознатог аутора пронађен на обали мора

у сенци стабла ћутње, под крошњама тишине

                На месту стајаше: ако је храм –архитектура, поезија – говор ћутње у чежњи, нарација – проза, а писање (као и дисање) – чин вере у сенци мртвих богова, онда су ствари оно што непознати аутор записа у сну.

                Ствари су божији изум које језиком мртваца говоре ником и себи. Иако раде по законима које су људи измислили ствари су непријатељски орјентисане према људима. Оне су можда индиферентне према себи, мирне према унутра, али према човеку нису, нису му пријатељи. Након додира било које ствари човек истовремено осети неподношљив бол у ножним прстима.

                Ствари падају због силе теже, другим речима зато што падају. Сила је у стварима, не изнад, иако је радо замишљено одвојено. Све је у стварима пријатно и себи довољно, у себи затворено – све што је изван ствари, одвојено је од свега. А све што је одвојено од ствари – одвојено је и од ауторства, чак и од градитељства. Ако смо изван онда смо то на сопствени ризик и сопствену несрећу. Ствари не праштају.

                Ствари су мртве и стога вечне чињенице живота.

                Смрт је правило – живот је изнимка која потврђујући себе потврђује правило. Мртве ствари су заслугом човека проходале и проговориле. Човек зато ћути и мирује, све више, а кад проговори, обраћа се стварима – роботима, стварима – компјутерима или људима – стварима. (Сви велики истраживачи или неимари смисла у тренуцима највеће истраживачке саборности и менталне присутности о свеобухватном – нису говорили) Говорити значи прихватити, учествовати, веровати без доказа. Говор је пустоловина. Говор занесен собом, говори себе, и за себе. Речи нису довољне себи, нама још мање. Понешто о томе налази се изван ствари у поезији.

                Оживеле ствари (машине, компјутери, роботи) - све су то карикатуре живота, гротексне претоходнице смрти.

                Ствари су освојиле свет. Проширивши власт над стварима човек је сузио сопствени простор: ментални, егзистенцијални и емоционални. Дарујући свој глас машини, а адресу компјутеру – изгубио је човек говор, убрзавајући помицање – укинуо је ходање, оживљавајући мртво – умртвио је живот.

                Ствари су међусобно у физичком и метафизичком дослуху, идеално се подносе и кредитирају. И демони у њима скривени добро се слажу и сарађују. Човек – то је њихова забава, предмет изругивања, жртва, потрчко.

                Човек је ствар за ствари у свету у ком су оне староседеоци (урођеници, нађоши), а човек гост (дођош). Да би се остварио човек се мора постварити.

Из књиге Мали наслови : бестидне беседе, друго допуњено издање, Интелекта, Ваљево, 2008.

ЉУДИ ПРЕВИШЕ ВЕРУЈУ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЉУДИ ПРЕВИШЕ ВЕРУЈУ

Људи превише верују у свеце

Анђеле и помиловања

Због такве вере у бунару стварности

Завршиле су многе идеје

Сада је то место резервоар заблуда

Помешаних са сваколиким труњем и

Ожиљцима задобијеним након

Експлозије мисаоног

После је свет брзоплето преуређен за

Друге заблуде за

Кладионице на живот и смрт

Након великих пљачки банака и

Других друштвених поседа

Подругљиво названих

Res nulius

Наставило се с пљачкањем сопственог

Срца

У том трилеру једном за свагда

У неповрат

Померили су сопствена осећања у која су

Годинама инвестирали наду и оптимизам

Да ће се извући због тако учињене

Погрешне процене због које је и

Христос завршио на распећу

Издахнуо је не сачекавши прекор оца 

МАНДИЋЕВО НЕБО У БИБЛИОТЕЦИ 12 + 1

Из Мандићеве архиве: рукописа, докумената, фотографија, објава, књига и доказа

            МАНДИЋЕВО НЕБО У БИБЛИОТЕЦИ 12 + 1

                Песма НЕБО Зорана М. Мандића појавила се 2010. године у књизи 12-ој првог кола Библиотеке 12+1, коју је уредио ауторски тим у саставу: Алекса Арсовић, Бранислав Вељковић, Милојко Милићевић и Никола Шиндик. Књиге Библиотеке 12+1 штампане су у издању Центра за културу, образовање и инфорисање Градац из Рашке.

Библиотека 12+1 је симултана енциклопедија појмова и синтагми, оних до којих се дошло невербалном праксом – сваки је сума, завршни рачун ликовне процедуре и промишљања, конверзија самисли, обликоване у заграничном заречју, у гласовну формулу искраденог смисла, што је довољан изазов за људе од речи да загонетају и домрсе забројани чвор. Формула 12+1 говори да је реч о дванаест уметника речи и једног ликовног уметника (или обрнуто)... пута дванаест (плус један)... и још пута толико... жива књига живих која се долистава.

Дванаеста књига Библиотеке 12+1 објављена је под насловом НЕБО, а у њој су поред истоимене песме Зорана М. Мандића, посвећене великану српског сликарства академику Милораду Бати Михаиловићу, објављене и рукописи: Миливоја Анђелковића, Зорана Богнара, Славомира Гвозденовића, Ненада Глишића, Зорана Милисављевића, Предрага Миљковића, Немање Митровића, Зорана Пешића Сигме, Саше Стојановића, Љубомира Ћорилића и Душана Чоловића, као и радови „под +1“ ликовног уметника Срђана Вељовића, чија је изложба фотографија под називом НЕБО први пут реализована у галерији Ремонт у Београду од 11. до. 29. априла 2005.

Иначе у Библиотеци 12+1 закључно са 2010. годином објављено је 13 књига: 1. Врата, 2. Дрво преображено, 3. Ни дана без ноћи, 4. Језгро праска, 5. Последњи извештај, 6. Простор међувремена, 7. NO PASARAN, 8. Археологија фабрике, 9. Служба, 10. Слика неслике, 11. Мрмор мрамора, 12. Небо и 13. Лице ствари (FATALUCRURILOR).

                                  

                              ЗОРАН М. МАНДИЋ

                        НЕБО

                              Милораду Бати Михаиловићу

                              Небо је

                              Ел Греко

                              једина непролазна фаза

                              Осмех

                              над свим што је

                              под стакленим звоном

                              Непреводива реч

                              Византијска фреска

                              Мирис

                              Уз

                              неусвојив поклон

                              Великог Посматрача

                              Загонетне  божије

                              ћутње

МАНДИЋ У ЧАСОПИСУ НОВА ЗОРА

МАНДИЋ У ЧАСОПИСУ НОВА ЗОРА

       

      

          На страницама часописа за књижевност и културу НОВА ЗОРА, број 51/52 јесен-зима 2016, који издаје Српско просвјетно и културно друштво (СПКД) ПРОСВЈЕТА Одбори у Билећи и Гацку у Републици Српској, а који се управо појавио из штампе, објављено је неколико текстова ЗОРАНА М. МАНДИЋА: циклус песма: Гаврило, Христос и Тесла, Избеглице, Нисам успео, Свет је један, Бајка, Нестварност и Прецењена Војводина, есеј Време бестидних беседа (о играма дронова и тронова престола) и прикази књига: Књига у којој станује живот поезије (Ристо Василевски: Отисци свесног, филозофеме, анотације,цртице) и Сагледавање процеса узвишене духовне целовитости језика (мр Милан Ђорђевић: Логосни (инте)грал језика).

НИКОЛА СТРАЈНИЋ - ЕСЕЈ И ПЕСМА

НИКОЛА СТРАЈНИЋ

ЕСЕЈ И ПЕСМА

            Есеји песника Зорана М. Мандића, које је аутор раније објављивао у листовиима Политика (Београд) и Дневник (Нови Сад), а сада сакупио у књигу Мали наслови, могло би се рећи да стоје на рубовима песама и да сваког трена могу да пређу границу своје жанровске задатости, што чини се, понекад и чине, и да се нађу с оне стране, у оном свом другом ја: у песми. Коначно, песник Мандић је, како сам каже у поговору, узимао од есејисте Мандића неке текстове па их „имагинирао“ у песме. А то је само још једна потврда беновске (Г. Бен) тезе да је модеран песник у суштини есејиста и да је модеран есејиста у суштини песник.

                Можда су ови есеји Зорана М. Мандућа у толикој мери блиски песмама због тога што  методолошки нису неодмерено разгранати, већ су сведени на један гест, један проблем, један дах, па се показују као фрагменти  неког модерног предсократовца који, пре свега, размишља о човеку, о његовом esse и ehistere у овом испражњеном и опустошеном свету. Али та фрагментарност, која личи на фрагментарност песме, јер и ова хвата само једну ствар, та фрагментарност је, како каже Мандић, „у сложеној зависности од Целине и свих фрагмената који се међусобно надмећу својим деловима.“

                Али и ови есеји Зорана М. Мандића су блиски, или боље слични, или можда најбоље речено исти или идентични са његовим песмама и својим унутрашњим и спољашним обликом, сликом, што значи и богати метафорама, ритмом, еуфонијом, брижним распоредом речи и реченица, које често тако неодољиво подсећају на стихове или у суштини јесу стихови, Коначно, аутор је последњих пет есеја графички организовао на начин да и је „ушорио“  у стихове, а то се показује тако природним да, кад их у том облику прочитамо, више и не помишљамо да је реч о есејима.

                Али, и јесте. То су ипак есеји јер у многим тим текстовима преваже дискурзивност и појмовност над сликовношћу. Такође, поднаслов књиге Бестидне беседе, дат је према једном есеју посвећеном беседама које песници и уметници држе приликом примања награда и признања за своја дела; тим поднасловом такође је дато својеврсно жанровско одређење овим текстовима који их удаљују од песничких текстова.

                И заиста, овде се, на неки начин, и беседи о стварима које су у средишту пишчевог интереса. Ето, баш, беседи се о самим стварима (ta onta). Има неколико есеја о њима, а у већини тих есеја питања су кантовске рровенијенције, те смера према одређењу ствари према себи (Ding a sich). A у есеју Тамо где песник сања дато је одређење „највише ствари“, „ствари међу стварима“, а то је песник. Он пак, песник, одређује се својом слободом која се не показује као распуштеност, већ као „сапињање писањем и његовим немирима.“

                А на другим местима у књизи, на пример у есеју под насловом Ствари, реч је о сложенијем значењу речи ствари, овде ограниченом на машине које су „освојиле свет“, али и човеково биће и његов „ментални, егзистенцијални и емоционални простор.“ Уместо да човеку служе, ствари постају његови господари. Поред своје res exstense, физичке протежености, оне имају и метафизичку и демонску силу које се идеално слажу, подносе, сарађују и међусобно кредитирају. И тако човека хватају у своје невидљиве, али и нераскидиве мреже и он је сада „њихова забава, предмет изругивања, жртва, потрчко.“

                Тако човек као homo ludens, биће које се игра,  чему се пише у једном есеју, постаје и сам ухваћен игром ствари као предмет и као жртва. Лов, а уловљени,рекао би М. Настасијевић. А тој настасивећијевској врсти лова, у којој се песник игра ловећи своју песму и бива и сам уловљен, те о песничкој свести о томе, такође пише З. М. Мандић у неколико есеја. Реч је о савременој, тзв. аутореференцијалној проблематици, или можда прецизније о проблематици стварања о самом себи, што би се грчки рекло erimeleia heauzou. Ту проблематику врло прецизно је одредио Мандић у есеју Његова невидљивост осећања (I) овако: песник „надзире и целину аранжмана виртуелног света, који нас кроз различита значења сећања усредсређује на себе.“ А значење осећања догађа се иза речи, од речи, кроз речи.

                За Зорана М. Мандића песник је заровљеник речи. Али господарење речи долази с анђеоски висина, одакле долази и њихова магичност „као неква врста благослова“ песнику да, док пише, „истраје у својим савијеним положајима.“ И молитвама. У којима позива и призива, али никада никог не прозива.“ Песник је роб сопствене песме, али и роб библиотеке јер верује да ту „стиче неки најсопственији знак књигама које готово сви пишу. А, тек њих неколицина знаће шта је у њима. Које од њих треба понети са собом. У прах и пепео. У заједничко двориште без речи и наслова. Без статуса и знака. Без библиотеке. Без речника и робова. И речника анђела. Само Бог зна што је то тако. И ћути. Пуштајући све робове да греше.“

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Проф. др НИКОЛА СТРАЈНИЋ (1945) је дугогодишњи професор светске и компаративне књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Аутор је више књига поезије и есеја. До недавно је био председник Друштва књижевника Војводине. Добитник је Кочићеве награде Задужбине Петар Кочић у Бањалуци.

            

Овај текст је објављен у часопису Златна греда Друштва књижевника Војводине, бр.30/2004, Нови Сад. Овај текст је уврштен у књигу Зорана М. Мандића Мали наслови: бестидне беседе, друго допуњено издање (Интелекта, Ваљево, 2008), стр.113-115.  

СИСТЕМ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СИСТЕМ

                Овај текст не припада жанровској заједници ни „малих“ ни „великих“ есеја. Једноставно, као штиво наслоњен је, попут примицача мишића у људском организму, на покушај да се једна важна тема приближи разумевању фигуре „система“, као битне категорије, за анализе друштвених, политичких, па и поетско-филозофских, или поетичких уређења. Наравно да се у таквој акцији треба присетити сугестије да се први озбиљни осврт на ово важно значењско и језичко питање налази у Старом завету, или ближе сугерисано, у наводима „Десет божијих заповести“ с којима започиње постављање основа за изградњу парадигме морала. Управо наведене заповести представљају програмску орјентацију с којом је категорија „система“ са категоријом „логика“, као својом неразлучивом „сестром“ близнакињом, основа за успостављање "уставног" карактера „система“ на било ком нивоу организованих механизама: рекета, кампова и њихових структура, који треба да чине „буквар“: правилника, пословника, протокола и процедура и то заједно с њиховим пажљиво лекторисаним фуснотама написане са још пажљивије одабрним језичким формулацијама. Речју, то значи да се, како конкретно, тако и апстарктно, тумачење категорије „система“ може дефинисати на начин по ком се категорији „система“ даје улога устава у креирању функција и односа „разнобојних“ и разнотоних“ људских заједница. Систем, као такав, је „заповест“ изнад које нема ни једне друге алтернативе, па било да су у питању државне, породичне, религијске, војне или уметничке форме и њихови кабинети. Отуда и постоје дијагностичка уверавања да свет галопирајуће пропада, ближи се катастрофичном крају, због непоштовања система и његове позитивне „радијације“. Ово питање је данас посебно осетљиво у друштвеним заједницама опако зараженим вирусима и бактеријама озлоглашених коруптивних понашања и пракси. Без система било који део људске цивилизације и њених организационих шема, форми и формата је мртав. Не постоји ни једно модерно или постмодерно друштво које може да функционише без система, као устава друштвене, социјалне и политичке једнакости људи, без обзира на њихове расне и језичке предикате. И разлике, које су највећа потпора и подршка за функционисање сваког система, нарочито у: образовању, спорту, економији и реформама њихових установа и кровних институција. У круговима флоре и фауне такође постоје системи, као што су системи хлорофила, кисеоника, озона и других изотопа за чију одбрану је и природа почела да се „наоружава тешком артиљеријом и ракетним системима“. О улози „система“ толико тога је изговорио и Христ, али многи читаоци као да су се окренули од његових беседа из Новог завета. Бесциљно лутајући кроз наопаки и извитоперени свет који су својом непажњом учинили таквим. Срозаним и јадним. Без враћања ауторитета система у темеље свакодневице свет све дубље тоне у опасности проклества, себичности, корупције и хипокризије и њихових метастаза, које разарају људску душу и осећања љубави, оптимизма и наде у макар боље сутра.

ДОЗИВАЊЕ ТАЧКЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ДОЗИВАЊЕ ТАЧКЕ

Не подешавају се ствари да би

тек тако постале трава

поцинковани лим за опшивање

А у свакој песми о том

Привремености има највише

Реч у речи је ко црв у зубу

Боли па једно мораш извадити

Између свега што траву чини травом ил

песми припада

најтеже је одредити страну на којој си

тамнијом од лика

за којим поправљаш реченицу и

дозиваш тачку 

ПРЕДСТАВЉАЊЕ РОМАНА ПОГРЕШНО ЂОРЂА Д. СИБИНОВИЋА

                     ПРЕДСТАВЉАЊЕ РОМАНА ПОГРЕШНО
                               ЂОРЂА Д. СИБИНОВИЋА

                У четвртак, 27. априла 2017. године, с почетком у 19,30 часова у Малој сали Задужбине Илије M. Коларца у Београду на представљању романа ПОГРЕШНО (Агора, Нови Сад/Зрењанин, 2016.) угледног београдског песника, есејисте и романописца ЂОРЂА Д. СИБИНОВИЋА, говориће и књижевник ЗОРАН М. МАНДИЋ.

ПЕСМАМА БРИШЕ ГРАНИЦЕ

                              ПЕСМАМА БРИШЕ ГРАНИЦЕ

                У последњем броју, 3278. од 21. априла 2017. године СОМБОРСКЕ НОВИНЕ објавиле су текст ПЕСМАМА БРИШЕ ГРАНИЦЕ у ком су читалачку и књижевну јавност обавестиле о недавном појављивању поезије ЗОРАНА М. МАНДИЋА на страницама Српског интернационалног часописа (Serbian Literary Magazin 2017) који заједно издају Удружење књижевника Србије и београдска Издавачка кућа Пешић и синови и београдског књижевног часописа Савременик који уређује угледни српски писац Срба Игњатовић. 

ЗА ОНЕ КОЈИ ЋЕ МЕ ПОСЛЕ ЧИТАТИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЗА ОНЕ КОЈИ ЋЕ МЕ ПОСЛЕ ЧИТАТИ

Лудост је бити другачији и

када грешиш

Чак и сама непоновљивост има

нешто што ништа не значи

У људском густишу реч је превелика

поготово кад је паметна

Њу својта сам (чо)век

да би доказао непостојање другог

можда очитијег / говорљивијег

Ако си сам то је још добро

јер те не мучи овај или онај знак

Ако си нешто то припада другом

знаку о знаку

Човек је чудна замка људи

чак и у поновљеној обдукцији духа

(душе)

он би располагао истим доказима

(У новорођенчету је тајна сентимента и

филозофског)

Па зар поезија онда није нека врста

отпада

јасног и нејасног

Песник неће да учи о намерама и

могућностима

Он редовно некуд одлази

Овде је подложан јелу и пићу и

новорођенчету наравно

Чему онда преводити и класе (распакован

еуфоричан језик: пристајање на добродошлице,

читаве томове правих и кривих знакова и значења)

Људски је бити песник: али да ли је песнички

бити само човек (доушник суза, занесењак, пастир

који најбоље или једини познаје своје стадо)

Ви који намеравате да читате

можда ћете у једном написаном и

недочитаном (и заборављеном) реду

наћи немерљиву корисност метафоре отпада

њену прећутану оправданост

И кажем није више ризик бити песник

Ризик је бити човек  

ЗАЧАРАНИ КРУГ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЗАЧАРАНИ КРУГ

Готово да нема

слободе

која није доспела у

зачарани круг

у његов толико пута

презиђивани и

дограђивани лавиринт

у ону врсту привида с

којим призори губе

сигурност у своје ликове

Из

зачараног круга

не може се

ни напред ни натраг

прошлост и будућност у њему

изједначене су са неслободом

садашњости

О траговима слободе ни помена

ни говора

Кроз зачарани круг једино душа

измили

али душа се не поверава

Она је своју невидљивост

Поверила сасвим другим

појмовима

Из архиве новосадског књижевног часописа ПОЉА бр.401/402. година XLI, 1996.

КРАЈЊЕ ЛИЧНА ПРИЧА

ЗОРАН М. МАНДИЋ                                                                                  

КРАЈЊЕ ЛИЧНА ПРИЧА

Крајње личну причу

Никада ником не треба поверити

Она у онима који је осећају

Постоји као коштана срж

Као транспорт кисеоника у крвотоку

Као деликатан избор метафоре

За неке од стихова есејморфне песме

Крајње лична прича не може се користити

На начин како се то чини с пастом за зубе

Нити у обликовању материјала да би се

Изразио лик којекаквих победника на

Турнирима интелектуалних грбаваца

У озбиљној крајње личној причи

Време неталентованих мускетара

Избрисано је из роковника календара

Забава и забавника како на мору тако и на

Копну с кога су на мистериозан начин

Нестали диносауруси

У крајње личној причи записани су сви

Датуми о поласцима и одласцима

О хистеријама безосећајних душа које упорно

Зевају о љубави

На друштвеним мрежама других светова

Не постоје места за безосећајна иживљавања

Њихове мреже су уређене и имају свој систем

Не може се тек тако наступати и лажно приказивати

То тамо не чине ни њихове најопакије приказе

Култура крајње личне приче је узбудљивија од најезде

Књижевних фестивала и награда

Од сваколиких романа и романсираних сваколикости  

Крајње лична прича се

Не поверава ни сопственом огледалу јер

Неокрњена

Некомпромитована и

Неизвиждана

Мора се вратити на капији уласка у онај други свет

Крајње лична прича је лекција о систему

Без рупа у закону и на пут

У коме јадни и глупи овоземаљски

Корумпирани свет

Не може никако и никада да профитира

 

Написано на Васкрс 2017.

СВОЂЕЊЕ САЗНАЊА НА ЗВУК И СЛИКУ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СВОЂЕЊЕ САЗНАЊА НА АУРЕ ЗВУКА И СЛИКЕ

(Петар Жебељан: ФЛОРЕ И ФАУНИ, Удружење књижевника Србије, Београд, 2015.)

         Ево једног малог прилога за размишљање у пољу гледања, читања, замишљања, виђена и поетског експонирања (не)видљивог света флоре и фауне, а повод је нова песничка књига песама “Флоре и фауни” Петра Жебељана (Перлез, 1939). Фокуси, на које нас аутор упућује кроз око унутрашњих наслова “примера и актера” овог асоцијативног песничког здања, представљају офантастичене метафоре, које праве песнике остављају без даха док се пишући муче са изазовима мистерија и хистерија израза које служе. Зато се с правом може, како то у поговору примећује Радивој Констатиновић, потврдити да је Жебељан изнедрио, саставио, или здружио песаме, које подсећају на римске камеје”, а у којим “дрвеће и биље имају душу као код старих Грка, који су веровали да сваки грм има божанство”. Уз важну напомену да је“Њу”- Песму тешко преварити, безобзира на њен женски сензибилитет, који увек хоће у висину неослобођен од лепоте прича о: сањарењу, пролазности, растакању, прождирању, сумњи, кукавичлуку и низању утисака и спознаја. А, кроз све те путеве и странпутице речи Жебељанових песама боре се за свој аутентични лирски кредибилитет, сводећи, при том, сазнање насуптилну ауру  звука. О овој “борби” лепо је писао Недељко Богдановић у својим “Изнудицама” наводећи “да онај који их буде читао избећи ће недоумице, уколико не буде одвећ горд, ако схвати да је смисао у мислима, и да је кретање одгонетање истина које су већ други именовали. Зато и треба послушати песнички савет Недељка Богдановићада “треба учити од птица – које одлећу са места само да би стигле на ново место од росе (која испуњена топлим зраком вунечивим) најаче сја у тренутку када је највише изложена умирању од трава које кад завену миришу понајбоље, од воде која се мири с тим да тече само наниже, а хоће ли навише мора се предати испаравању, бити нешто друго, бити облак најчешће, који и не зна да крије дугу, све док му се сунце не јави сап раве стране.”. Жебељанове песме у зоо парку и њиховој ботаничкој башти лепо насловљене именом “Флоре и фауни” крију одговоре које читаоци могу пронаћи док у њему чекају да се нешто догоди у њиховим животима, било као опомена, било као узор веровања у све што је Бог начинио од својих најбољих идеја, као и наду “да ће човек једном престати својом руком да убрзава нестанак” (из песме Кукута) тих начињења. Зато се и за ову поезију може рећи да личи на имагинарно место у чијим оставама и шкрињама Бог чува залихе смисла и тајне снова у којима песници често неодговорно прљавим ципелама газе лепоту лишћа и невиност грехова. Написати песме о: багремовима, врбама, гавезу, детелини, коприви, или бубамари, ласти, ждралу, лептиру и мраву, прави је подвиг, па је зато она увек виша и више од песника и стрпљења руке која извршава његове, понекад и шашаве, налоге. Отуда и право језика да се отима из безданих мучионица клишеа и изанђалих парадигми на којима, већ јако уморни, марширају свеци глагола и придева. А, они су одавно у свађи с именицама и безнађима речника, који све више личе на каталоге кафанских мениа фотографије из смешни (у)споменара. Зато, што пре, треба одлепршати у године остављене на трошним праговима будућности. Међу звери усуда које се, у лову на сенке, истичу својим зверствима и злочинствима. Поезија је порота која одавно не сарађује са земаљским тужилиштвима, полицијама и судовима. У многоме је остала без храбрости.   

                                                                                                                         

ЛИРСКО ЛУДИЛО

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЛИРСКО ЛУДИЛО

Полудели лирици

дивљачки насрћу на

колоквијални језик

Са букетима давно осушеног

цвећа

они се под измишљеним дугама

моле

исто тако измишљеним мирисима

Они не препознају мирис

акације

Они једноставно осакаћују своје

речнике

а злочине поезије приписују

Постмодерној

коју називају час алергијом

час инфекцијом

које су угледали на дну својих

снова

А при том ни речи

о ђубриштима сасушеног цвећа

Из архиве новосадског књижевног часописа ПОЉА бр.401/402. година XLI, 1996.

PAUZA

                       Zoran M. Mandić u vreme snimanja serijala Varošarije 2007.godine

ZORAN M. MANDIĆ

PAUZA

Zastadoh u

sred čitanja da

razmislim

Nisam li to suviše zašao

među jednostavnosti

pričinjava li mi se grubost s

kojom ih filozofi ignorišu

da bi u svom već poznatom grču

nastavili da vežu sve veći čvor

Pauza primetih i bi mi

drago što mogu i sam da

razlučujem jedan od drugog besmisla

što ne otežavam status jednakost

što se usuđujem da ne čitam

Iz knjige KRAJ SEZONE, 1991. god.

Na prvoj klapni ove knjige pesama zapisano je da sam poeziju, koja je sadržajno čini, prethodno objavio na stranicama književnih časopisa: Polja (N.Sad), Letopis Matice srpske (Novi Sad), Savremenik (Beograd), Život (Sarajevo) ,Odjek (Sarajevo), Rukovet (Subotica), Ulaznica (Zrenjanin), Mogućnosti (Split), Vidik (Split), Putevi (Banjaluka), Gradina (Niš), Stremljenja (Priština), zatim u novinama i revijama za književnost i kulturu: Politika (Beograd), Književne novine (Beograd), Književna reč (Beograd), OKO (Zagreb) i dr.

ДОГОВОР

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ДОГОВОР

Изложба је била договорена

Требало је само загрејати

Просторију и

привикнути се

Вани је свежина одавала

своју двосмисленост

у незагрејаном телу

порођена је идеја

У добро замишљеном поретку

и та једна једина

и та изолована

игра

одолела је

двосмисленом договору

Можда је то ипак била

изложба

са добрим поретком у

добро загрејаној соби

(просторији) 

SUSRET S DODATNIM ELEMENTIMA MITOVA

ZORAN M. MANDIĆ

SUSRET S DODATNIM ELEMENTIMA MITOVA

Sećam se da sam se

Na putu za Irsku

Uvek bojao susreta s dodatnim elementima

Mitova

Mita o sebi

Mita o drugima

Mita o sebi i drugima

Mita o Trojanskom konju i drugim

Mitovima

Da li je taj strah

Neočekivan dar

Potajna prevara

Podmukli napad ili

Iznenadna prednost

Ne znam

Znam samo da osećam

Kako se u zagrljaju tog straha

Nešto osipa u spremištima mog

Sećanja  mojih uspomena

Kako više ne zazirem od prokletstva

Opšteg čoveka i

Glupe sujete pesnika zbog toga što

Ne mogu da ih izbave iz gluposti

Dok se raduju fotografijama recimo

Komada pite ravanije

Osećam da se osipa sve i da nema više

Presipanja iz već presutog u zapreminu

Tačke dok im drhte ruke od

Glupih nameštanja

Premeštanja i razmeštanja rezultata

Da li se to u meni oglasilo Trojansko zvono ili

To opet osećam da neko vara na kartama

Znam da eto varalice među gubitnicima

Drhtav i uveo

I to samo kao razvaljeni opšti čovek koji

Ne može više natrag čak ni po

Zaboravljene papire  s kojih mu je

Neko obrisao sve

Znanje

Neznanje

Iskustvo

Datume

Imena i brojeve

Gledam sa Elejem ponekad takve

Bez želje da se pomolim za njih jer mi

Uvek pri tom pada na pamet

Sprdnja s kojom su zevali u svojim rukopisima o

Molitvi i njenom zvonu

САВЕТНИК

ЗОРАН М. МАНДИЋ

САВЕТНИК

о филозофији замене смрти с освртом на моћ интуције

                Имена саветника најпре су избачена са рафова историјских архива. Зна се, да су моћни освајачи и владари света прво баснословно плаћали своје саветнике, а потом их свирепо убијали. Ни фамозно мистериозни египатски фараони нису били блажи и милосрднији… Уништавањем извора из којих су регрутовани саветници моћници су крчили пут за своју историјску монархистичку славу. И њену вечност.

                Али, ни саветници нису били сентиментални према онима који су плаћали њихове савете, упутства и нацрте других услуга. Макијавели је написао читаву студију о тој сентименталности. У њеном ишчитавању између редова може се сазнати све о мудрости с којом су саветници упропаштавали свирепе „доминусе“ и „деусе“ историје „држава“ и „права“. Били су интуитивнији и од најбољих тајних служби свог времена. Долазили су и до најситнијих детаља с којима су моћни планери цртали њихову смрт. Замена смрти била је њихов најкреативнији изум и дело. У тој замени страдао је и недодирљиви Џингис Кан. А, боље није прошао ни Александар Македонски. Један од највећих саветника у историји „старог“ и „новог“ света био је старогрчки филозоф Аристотел.

                Зато свет у својој чаробној ризници,  међу својим најдрагоценијим реликвијама, чува своје саветнике. Као најважније примере (и моторе) лепоте моћи интуиције.

ПЕСМЕ ЗОРАНА М. МАНДИЋА У СРПСКОМ ИНТЕРНАЦИОНАЛНОМ ЧАСОПИСУ

ПЕСМЕ ЗОРАНА М. МАНДИЋА У СРПСКОМ ИНТЕРНАЦИОНАЛНОМ ЧАСОПИСУ

                У Српском интернационалном часопису / SERBIAN LITERARY MAGAZIN 2017, који у коиздању Удружења књижевника Србије и београдске Издавачке куће Пешић и синови, уређује Милан Ђорђевић, истакнути српски лингвиста, објављена је поезија Зорана М. Мандића. Мандићу је на српском и немачком језику, у преводу Јохана Лавундиа из Улма (Немачка) објављено пет песама: Заборављени пратекст, Откуп, Безлични квадрат, Дунав и Кварење кругова. 

МАНДИЋ У КЊИЖЕВНОМ ЧАСОПИСУ САВРЕМЕНИК

МАНДИЋ У КЊИЖЕВНОМ ЧАСОПИСУ САВРЕМЕНИК

                У последњем броју, 252-253-254/2017, београдског књижевног часописа САВРЕМЕНИК, који уређује угледни савремени српски писац Срба Игњатовић, објављене су песме ЗОРАНА М. МАНДИЋА. Под заједничким насловом НАСПРАМ ЧУДА читаоци овог познатог српског часописа могу да прочитају Мандићеве песме под аутономним појединачним именима: Започињање песме, Наспрам чуда и У славу љубави. У овом истом броју у блоку Критика објављен је Мандићев текст Оснаживање речи прочишћеним језиком у ком је Мандић приказао недавно објављену књигу песама Откинуто од вечности (Центар за културу Младеновац и Шумадијске метафоре, Младеновац, 2016.) Душана Чоловића.

УРНА СА ПРАХОМ ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

УРНА СА ПРАХОМ ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА

И са друге стране може се

видети двадесети век

обрастао неправилним растињем

цитата

Гомиле наводника

заузимају једни другима

место

За

неверовање је да апсолутна

тишина

покрива невероватну визуелну

збрку

Цитати на цитатима

Цитати у цитатима

И

све то у заједничком моделу

мишљења

у

навођењу

Под  дебелим наслагама цитата

голи двадесети век пред својим

чулима

сагорева у апсолутној тишини

Урна са његовим прахом

није ничија замисао

Јер

свет једноставно не постоји

Из архиве новосадског књижевног часописа ПОЉА бр.401/402. година XLI, 1996.

ПУТОВАЊЕ КРОЗ БЕЗВРЕМЕНУ АРТЕРИЈУ МИКРОКОЗМЕ

         

Благоје Свркота на лепом плавом Дунаву у Апатину

                     ПУТОВАЊЕ  КРОЗ БЕЗВРЕМЕНУ АРТЕРИЈУ МИКРОКОЗМЕ

        Благоје Свркота: КОНЦЕРТ ИЗ ВИЈЕНЕ, Бирограф, Апатин 2013. 

            Иако је, одувек, поезија била на самом врху извора потешкоћа књижевних тумачења, задовољство је када се у пољу тако сложеног изазова нађете очи у очи са књигом у којој се страст тумачења уједињује са лепотом читања. Наравно да је реткост те привилегије резервисана за песнике који се у својим текстовима несебично обраћају новим збиркама других песника. И то оних који за изразе свог бића и интелектуалних преокупација са великим умећем, из књиге у књигу, граде и изнедравају нова решења и форме лирских одраза, маштовито их стапајући у монолит поетичког континуитета, а да се при томе читаоцу обраћају низом нових језичких формализација и нацрта версистичких пакета.

На сцени савремене српске поезије, последњих деценија евидентно оболеле од многих вирусних оболења и култова њених лажних и превазиђених домината, песник Благоје Свркота изборио се за повлашћено место у кругу песника из чијих стихова зрачи енергија свеже језичке крви.

Оно што је најуочљивије у кретању раста, фигура и сазревања песничке мисије Благоја Свркоте везано је за градњу стубова његовог укупног  поетичког здања у коме свака његова нова песничка књига представља статички ослонац за плански осмишљено ново крило лирско-медитативне поезије. Такве грађевине плене, како магнетном привлачношћу своје архитектуре, тако и мозаичном повезаношћу стилистике њених ентеријера међу којима влада удружење логике понашања мисаоне светлости у лавиринтима емоционалних пејсажа.

„Концерт из Вијене“, нова збирка Благоја Свркоте, од првог до последњег реда, испевана је у духу ове констатације. Њена појава, сугестивним сликама метафорички фаворизованих „метеорских киша“, наставља низ лепеза „углачаних и ланчаних мостова“ са градњама  лирских путовања започетих у њеним претходницама: „Где је Сентандреја“ (2005), „Путовање у Мисир“ (2009) и „Чекајући брод у Јерисосу“ (2010).

Токови тог низа реторички, готово андрићевски, шармантно се „заплићу“ у екс понто немире бројних питања о томе шта јеси и шта заиста хоћеш, као отисци сећања са чијих „плоча нематерије“ проговарају „нервозе“ говорних разлика срца и мисли. И то оних разлика са чијих вертикала сежу регистрације најтананијих дрхтавих мелодија фенoменологије, онтологије и историје људског духа неретко „насуканог“ на хридине пакосних социологија и патологија свакодневља.

Почетак и крај тих „судара“ у „Концерту из Вијене“ Благоје Свркота метафорички раздваја да би их, приземљујући једно у другом, на невидљивој површи „чистог жара емоција“, обновио у вртовима обичног света. Истог оног изнад кога се први у васељену винуо Гагарин, а кога су несебично, кроз Христосове беседе, гласове Ренесансе и друга историјска поглавља сликали и коментарисали: Рафаело, Леонардо, Донатело, Еразмо Ротердамски и Шекспир. Такве обнове изазивају у читаоцу хировито посезање за приче о звездама и дамарима врелије крви живота, кроз чије географизоване поседе харизматично језди Дунав, који, на известан начин, из свог архива и диригује филхармонијом Свркотиног „Концерта из Вијене“.

Ноте на партитурама ове музике, и то не само Штраусове, која допире из те бечке вечности,  па и из санаторијума „Кирлинг“ у коме је почетком јула 1883. године умро Франц Кафка, Благоје Свркота је исписао колоритом „милосрдних боја срца“. А, такве песничке чаролије придржавају, и на моменте иронички, усправљају и грле свитање и светлост у Свркотиној поезији, сазданој од седам кућа песама и прозаида, од седам утока магичног слива укотвљеног у океану милијарди секунди и часова сећања.

Ову књигу, поред пажљиво уређеног корпуса медитација, чини и позив на промишљање „тужних секвенци“ покрадених снова. У тим позивима, речи су озвучене пулсацијама унутрашњих немира и упозорења сумњи у постојање чистоте људског духа и емоција око којих се све окреће и које се окрећу око свега. И, управо мисаона песничка анализа тих немира и сумњи чини угаони камен основне идеје ове књиге, идеје која се залаже за владавину љубави и анђелске мелодије срца, за владавину поистовећења естетичког и божанског, као луче која осветљава историју васцеле људске збиље.

Луче, која његошевски обасјава тврду и камениту микрокозму са постављеним важним егзистенцијалним питањима о месту и судбини појединца у трагичним оквирима стварности. У свету намученом самим собом. У свету ирационалних парадокса и хроника истина о тужним исходима, несрећама и катастрофама. У свету умља и безумља. У свету перцепција јевађелисте Луке и импресија Рубљова. У свету лептировог лета.

Зато ове песме, нарочито оне са дугим метричким кораком, личе на покрет искрених ода љубави и бескрају у коме се срећа огледа у прсту судбине, а судбина у потреби срца да га озари и испуни светлошћу.

Отуда и запажање да се тематски ова књига може поделити у две целине:

 Прву, коју чине интервали добро организованог скупа чисто лирских фрагмената фокусираних на концертни говор осећања, која заједно чине једну велику унивезалну љубавну песму.

И,  другу,  у којој доминира код нарације песникове перцепције упаковане у прозни ход његових дужих песама, које, због путовања кроз (без)времене артерије и вене микрокозме, нису морале да савладају арије маште. И које су у анатомији језика свог аутентичног критичког духа остале песнички неокрњене, иако ироничне и скептичне наспрам апокалиптичних вибрација злих времена.

Ранијим песничким путовањима од Сентандреје, Мисира и Јерисоса, Свркота је свом опусу, ево у Бечу, додао нови каталог песичких слика, које ће бити упамћене, не само по свом модерном језичком дизајну, него и по резонантној чујности флуоросцентне упечатљивости.

На Васкрс, 2012. год.                                                        Зоран М. МАНДИЋ