10. април 2017.

НЕПРИСТРАСНИ КРИТИЧАР ДРУШТВЕНЕ ЈАВНОСТИ




НЕПРИСТРАСНИ КРИТИЧАР ДРУШТВЕНЕ ЈАВНОСТИ
(Добривој Вујин: ПРИТИСАК, Банатски културни центар, Ново Милошево, 2014.)


        Када песник понуди, или боље речено суптилно осмисли и оформи, књигу у којој је сабрао критичке текстове писане и објављене у протеклом библиографском времену од шест година, као што је то, у свом новом рукопису, учинио истакнути кикиндски и познати савремени српски песник Добривој Вујин, онда и не треба да зачуди што ће потенцијални читалац, са чуђењем, прво посегнути за тражењем инспирацијског узрока о створеном притиску под којим је то учињено. Такво означено трагање за наведеним узроком код читалаца веома брзо прераста у истраживање природе песниковог погледа на историју духа чињеница живота и сабирање разлика објава и пулсација њихових карактера, а све то под магичним сочивом лупе сагнуте над временом садашњег тренутка. У конкретистички анализованом случају идеје и бића ове књиге доима се да је њен аутор желео да се ослободи свих, књижевних, политичких, емоционалних и егзистенцијалних, стега, које попут страха, урушавају есенцију човековог при- родног права на живот, на равноправан приступ слободи и стандардима уживања у широкој палети његовог божанског изобиља Ту пишчеву жељу првотно сенчи и осветљава фигура јединичне именице из наслова књиге – Притисак. Наслов, који читаоца, готово педа-гошки, усмерава на размишљање о пишчевом посезању за загонетним ликом метафоре, или лексичке заменице, за име количника ретроградне силе, која безобзирно делујући, на површину сигурности и одрживости људских живота, урушава и растаче хабитусе њихових: емоционалних, физичких, духовних, моралних, верских, интелектуалних и социјалних дахова. Писац је формат сатиричко-духовитог приказа портрета силе тог притиска пластично имагинирао на примерима топонимске близине географије у којој заједно станује са Кикиндом, најмоћнијим ванвременским стубом Баната, у координатама њених урбанистичких, административних и локалних граница, и са свима онима, који су безобзирно на приватном путу у царство: новца, привилегија, превара, лажи, крађа, баханалија, перверзија и корупције, избрисали сећање на човека и свети култ заједнице “Десет божијих заповести”. Писац громо- гласно, из нутрине септичког задаха социјалног муља, тог срозаног “заједничког стана”, подиже свој песнички глас против вируса и коалиција друштвених и политичких дрскости свих, па и против самопрокламованих сеоских и градских песника, као њихових придружених политичких и страначких партнера. Он се не боји малигног притиска кочница у стварносном помињању њихових личних имена, средњих слова и презимена, па чак и када ти помени пробијају лимите рада и опреза алузија на каноне и бон-тон упутства и дискусија из “миљеа” тзв. лепог друштвеног понашања и опхођења. А, које цурећи, кап по кап, излазе из добро замишљене и дизајниране квадратуре песничке кутије за духовиту иронију. Његове, Вујинове, сатиричке песме блиско личе на задања ускличника, који се нормативно не одвајају од тачке на слово “И”, а да испред и иза редова песма и рима свака запета не представља мисао, која директно, а не фигуративно алудира на жудње за преокретом, за оном врстом револуционарне промене, која не сме да заобиђе никога, ни једног полтрона и лопова, од “локалне владе” до “главног града”. У извесном смислу ово песничко ткање наликује и кантовској критици оперважених заблуда колективне рационалне свести, која посрће под теретима ирационалних разлика и
рокада запуштених односа између ега, суперега, ид-а и наказа патриотских осећања. Језички рефлекси, који домановићевски извиру из поетичког ткива таквог ткања откривају аутентичност песничког профила с којим је Добривој Вујин пре више деценија ушао у српску поезију, и остао у њој, као непристрасни актуелни критичар парадоксалне друштвене, културне и књижевне јавности и њихових лажних перспектива, које многи самопрокламовани сеоски и градски “елитни” песници “узалуд буде”. Кључна тачка Вујинове сатиричке мудрости заснива се на опомињање и дозивање памети свих који могу да устану против “притиска” дресираних паса “новог лажног локално-светског поретка”, којима су уста увек пуна демократије, а џепови девиза, ваучера и тапија на туђе муке, несреће и народне кухиње. Зато је немогуће отети се радости и задовољству читања једне овакве књиге опремљене и на волшебан начин изнедренe грађe драгоцености потребних за писање романа о освајању поробљене и изгубљене слободе. За зидање и чување утврда личног поштења и морала хришћанске одговорности.


                                                                                                       Зоран М. МАНДИЋ

 Текст је објављен у књижевном часопису БАГДАЛА бр.501  
          јул-септембар 2014.