21. април 2017.

ЗА ОНЕ КОЈИ ЋЕ МЕ ПОСЛЕ ЧИТАТИ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЗА ОНЕ КОЈИ ЋЕ МЕ ПОСЛЕ ЧИТАТИ

Лудост је бити другачији и
када грешиш
Чак и сама непоновљивост има
нешто што ништа не значи
У људском густишу реч је превелика
поготово кад је паметна
Њу својта сам (чо)век
да би доказао непостојање другог
можда очитијег / говорљивијег
Ако си сам то је још добро
јер те не мучи овај или онај знак
Ако си нешто то припада другом
знаку о знаку
Човек је чудна замка људи
чак и у поновљеној обдукцији духа
(душе)
он би располагао истим доказима
(У новорођенчету је тајна сентимента и
филозофског)
Па зар поезија онда није нека врста
отпада
јасног и нејасног
Песник неће да учи о намерама и
могућностима
Он редовно некуд одлази
Овде је подложан јелу и пићу и
новорођенчету наравно
Чему онда преводити и класе (распакован
еуфоричан језик: пристајање на добродошлице,
читаве томове правих и кривих знакова и значења)
Људски је бити песник: али да ли је песнички
бити само човек (доушник суза, занесењак, пастир
који најбоље или једини познаје своје стадо)
Ви који намеравате да читате
можда ћете у једном написаном и
недочитаном (и заборављеном) реду
наћи немерљиву корисност метафоре отпада
њену прећутану оправданост
И кажем није више ризик бити песник

Ризик је бити човек