ЗА ОНЕ КОЈИ ЋЕ МЕ ПОСЛЕ ЧИТАТИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЗА ОНЕ КОЈИ ЋЕ МЕ ПОСЛЕ ЧИТАТИ

Лудост је бити другачији и

када грешиш

Чак и сама непоновљивост има

нешто што ништа не значи

У људском густишу реч је превелика

поготово кад је паметна

Њу својта сам (чо)век

да би доказао непостојање другог

можда очитијег / говорљивијег

Ако си сам то је још добро

јер те не мучи овај или онај знак

Ако си нешто то припада другом

знаку о знаку

Човек је чудна замка људи

чак и у поновљеној обдукцији духа

(душе)

он би располагао истим доказима

(У новорођенчету је тајна сентимента и

филозофског)

Па зар поезија онда није нека врста

отпада

јасног и нејасног

Песник неће да учи о намерама и

могућностима

Он редовно некуд одлази

Овде је подложан јелу и пићу и

новорођенчету наравно

Чему онда преводити и класе (распакован

еуфоричан језик: пристајање на добродошлице,

читаве томове правих и кривих знакова и значења)

Људски је бити песник: али да ли је песнички

бити само човек (доушник суза, занесењак, пастир

који најбоље или једини познаје своје стадо)

Ви који намеравате да читате

можда ћете у једном написаном и

недочитаном (и заборављеном) реду

наћи немерљиву корисност метафоре отпада

њену прећутану оправданост

И кажем није више ризик бити песник

Ризик је бити човек