ЗОРАН М. МАНДИЋ
ПРИЧЕ И ПЕСМЕ О РАНОТЕЖИ
И КРАЈУ У СЕБИ
И ДРУГИМА
Рале Нишавић: ПРИЧЕ И ПЕСМЕ ИЗ КРАЈА,
Бистрица, Нови Сад, 2017.
Књига
ПРИЧЕ И ПЕСМЕ ИЗ КРАЈА Ралета Нишавића (1946) на свега 63 стране, па чак и
мање, ако би их читалац пребројавао од странице пагиниране бројем 12, а с ког
места, одмах након завршетка уводног аутопоетичког текста У
вртлогу неправде, који је аутор понудио уместо предговора, започиње излагање
циклуса његових пробраних кратких и језгровито написаних прича, а потом „ход по
мукама“ нових песма, сабира у себи читав низ поетских записа мотивисаних, како
то сам аутор истиче, животним импулсима. Дубоко, доле, у корену тог мотива, у
облику имагинарног стога, или пласта, с врхом упереним горе, према читаоцу,
реторички вешто, обликовано је промишљање феномена пролазности посматране с
„временске дистанце којекаквих страхова у вртлогу неизвесне свакодневнице“. А, у мноштву из којих се
најизразитије истичу „страхови од немаштине у свакодневној борби за
голи опстанак и егзистенцију“ и суморни страх од заборава, који се у извесном
смислу може означити, као каписла или окидач, жеље и напора да се сва та
промишљања и страхови (по)кажу, сведеним, како прозним, тако и поетским
дискурсом. Да се уобличе у својеврсну (ис)повест о себи и
другима и ближњима „из куће без оџака“,
„непослатих писама“и обраћања песнику/приповедачу, па и о великом
француском филозофу Жерару, који је „летос ватрено расправљао“ с једним
новосадским песником о: љубави, љубомори и бескрајној самообмани.
У овом необичном, а ипак унутра сродном,
двоциклусном избору, посебно у делу у ком доминира класичан образац
приповедачке нарације, њихиов аутор користио се, у формату мотоа,
одређеним филозофским темама из пера старих грчких и других филозофа:
Хераклита, Аристипа, Бијанта, Мелиса, Свериниа Боитјеа и Фридриха
Ничеа, а све то у намери да што пластичније осветли феноменолошке фигуре:
вредности, љубави, среће, постојања, страхова или зала и злих људи. У том
осветљавању он своје аутентичне „приче из краја“ метафорички укршта са стандардима
и различитостима басноликих светова фауна, нудећи, при том, и веома занимљиве
идеје о статусу друштва социјалне правде и једнакости. Занимљивост тих
идеја треба читалачки сагледавати у
Нишавићевом науму, или систему размишљања, кроз лупу анализе у којој се те
идеје могу изразити и пласирати и у име осталих, који се као и Томас де Квинси
залажу за истину по којој откривање проблема није мање важно од налажења
његовог решења. А, овде се, у овом делу текста, узгред мора
напоменути да се све, антологијски важно, за шта су се залагали стари грчки
филозофи, обистинило. И да та обистињења и данас, у дигиталној епоси савременог
и битно филозофски прекомпонованог света, чине и репрезентују бит суштине
човекове мисије и његовог, иако ограниченог, постојања.
У правцу такве вере у остваривање
мудрорости старогрчких филозофа Рале Нишавић се креће и у путањама његових
„нових песама“ сатканих од мисли и слика о коначном сазнању, као и њиховог
претапања, као на средњовековним фрескама. У том кретању песник „прелази многе
путеве и странпутице“ властитог искуства док „загледан у невидљиве просторе
шапуће молитву“, која му показује крајолике његове песничке линије. И амбиције
да се вечно скраси у телу своје песме. У том драстичном песниковом
сучељавању са самим собом та „видик линија“ одједном „ спаја неспојиве границе, превоје, удаљине,
висове, прозрачне облаке, пропланке“. А, што може „то можда да види само
свемислећи човек“ или „човек препланулог лица“, који „види само њему видљив сев
небеског хода“.Ови стихови припадају и лирици о свим „нежним птицама које своје
летове бележе у скривене улице песникове“ да ли поред клинике Fresenius
medicikal care (?), или у Србији која „...је скроз у песми“, која
„арлауче као циганска черга / разгибана, нафркана, усукана, нашминкана /“ и све
то док песмом збори. Нишавић на оригиналан начин своје
„приче и песме из краја“ увлачи у конкретизам хаотичне
стварности разочаран у стање актуелне животне сцене на којој владају глупости,
разна искрвивљења и девијантне ситуације и стања. Да би на крају свог уводног
обраћања поручио потенционалном читаоцу да поверује у његове исказе у смислу
што пре њиховог записивања није смишљао
никакве концепте и скице, те да су све теме обухваћене овом књигом суштинске
саме по себи и плод духа и имагинације вођене случајношћу која је прерасла у
стварност и завршила „у крају“ као метафоричке тачке и сваког другог свршетка.
Нема коментара:
Постави коментар