05. април 2017.

ЊЕГОВА НЕВИДЉИВОСТ ОСЕЋАЊА (2)



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЊЕГОВА НЕВИДЉИВОСТ ОСЕЋАЊА (2)
Или мали приручни есеј о одумирању најсложеније мекоће

                У људском срцу као у хумци прво одумиру најсложеније мекоће које је природа, као и све остало, формирала водом. Енергијом воде што на сунцу изроди све боје. Велику магазу фасцинације. Неисцрпан извор обиља свих запрепашћења за које је човек смислио молитве. И нацрте за енергију заблуде.
                У истом том срцу Песник је успео да сачува своје бесмртно срдашце. Научио га је говору воде да га је вода заузврат даривала начином дисања у себи. Вода храни песниково срце најфинијим планктоном који пршти са сунчевом прашином. Који воду боји нијансама. Чини је плавом, суптилнијом. И зеленом, суверенијом.
                Кад Песник, усред воде, воденим жигом оверава сваку кап и талас, речи ко јата риба мешају се с вртлозима и ритмом замаха таласа и најбољих слика, излећу на суво, где вечност титра. Да ојачају у пуковима нове војске реченица, које ће даље мером времена понети, као вечни војници у својим ранчевима свој прибор, чиста осећања.

                Осећање је најбољи заштитник свих речи. Речи луда. Речи краљева. Речи ктитора. Речи покопника. Песник је богат дародавац, који никад не избегава жртву, коју пред свет, као пред Бога, Краља свих краљева, доноси. У поруци написаној ћирилицом, словенски Песник записа: Дошао сам да дарујем, не и да однесем уздарје.