04. април 2017.

ЊЕГОВА НЕВИДЉИВОСТ ОСЕЋАЊА (1)



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЊЕГОВА НЕВИДЉИВОСТ ОСЕЋАЊА (1)
или мали приручни есеј о несводивости

Међу најважнијим осећањима увек су била она која су се тицала времена, било да су препознавала ликове кроз које је оно равномерно трошило своју нит, било да су спознала да је та потрошња некако бржа и виша. Злобници неће пропустити да примете да се осећања која се тичу времена не могу мерити са онима која своју енергију расипају у пољу стварања потомства. Дете је, новорођено, Бог, свих осећања. И Тесла је, за струју, као и многи песници за поезију, мислио да је Бог. Оно неухватљиво било-којим писмом. Оно недодирљиво било-којим замахом. Флуид који царује творачком тајном Свевишњег ... не постоји на јави, али, само, зато да би надзирући је постојао изнад ње. Он надзире и сложене симболичке колаже у пољу сна. Надзире и целину аранжмана виртуелног света,  који нас кроз различита зрачења осећања усредсређује на себе. На дочаравање своје несводивости. На порицања постојања икаквог рационалног трага о побијању времена. Искуства и маште.
Допуштено је злобницима да приупитају о флуиду осећања према другом полу, жени, спремних да се, по ко зна који пут, наслађују у немоћи немогућих одговора. У патњи којој се подвргава сваки човек упустивши се у неравномеран дуел са неизрецивим ...
Бестидни злобници да не знају све о замкама противљења чак и најмудријих умова. Чак и оних који умеју да затрепере на сваки додир природе. Који би без муке могли да огласе нечујне гласове што из природе долазе изнутра. Из њеног многим концентричним круговима окруженог средишта. Из помаме аниме, коју време није успело да научи ни једном знању. Које од постојања својим дахом дише. Једе. Одабира и убија.
Песник међу тим немоћницима може највише. АНИМА СЕ ПРИБОЈАВА ЊИХОВЕ МОЋИ. Она зазире од тог флуидног страха којим лира обожавалачки храни сваку реч песника.

Зато се поставља питање о крајносном на рубу писања. Ко остаје више и дуже: написано или трка за огласима?