НИКОЛА СТРАЈНИЋ - ЕСЕЈ И ПЕСМА

НИКОЛА СТРАЈНИЋ

ЕСЕЈ И ПЕСМА

            Есеји песника Зорана М. Мандића, које је аутор раније објављивао у листовиима Политика (Београд) и Дневник (Нови Сад), а сада сакупио у књигу Мали наслови, могло би се рећи да стоје на рубовима песама и да сваког трена могу да пређу границу своје жанровске задатости, што чини се, понекад и чине, и да се нађу с оне стране, у оном свом другом ја: у песми. Коначно, песник Мандић је, како сам каже у поговору, узимао од есејисте Мандића неке текстове па их „имагинирао“ у песме. А то је само још једна потврда беновске (Г. Бен) тезе да је модеран песник у суштини есејиста и да је модеран есејиста у суштини песник.

                Можда су ови есеји Зорана М. Мандућа у толикој мери блиски песмама због тога што  методолошки нису неодмерено разгранати, већ су сведени на један гест, један проблем, један дах, па се показују као фрагменти  неког модерног предсократовца који, пре свега, размишља о човеку, о његовом esse и ehistere у овом испражњеном и опустошеном свету. Али та фрагментарност, која личи на фрагментарност песме, јер и ова хвата само једну ствар, та фрагментарност је, како каже Мандић, „у сложеној зависности од Целине и свих фрагмената који се међусобно надмећу својим деловима.“

                Али и ови есеји Зорана М. Мандића су блиски, или боље слични, или можда најбоље речено исти или идентични са његовим песмама и својим унутрашњим и спољашним обликом, сликом, што значи и богати метафорама, ритмом, еуфонијом, брижним распоредом речи и реченица, које често тако неодољиво подсећају на стихове или у суштини јесу стихови, Коначно, аутор је последњих пет есеја графички организовао на начин да и је „ушорио“  у стихове, а то се показује тако природним да, кад их у том облику прочитамо, више и не помишљамо да је реч о есејима.

                Али, и јесте. То су ипак есеји јер у многим тим текстовима преваже дискурзивност и појмовност над сликовношћу. Такође, поднаслов књиге Бестидне беседе, дат је према једном есеју посвећеном беседама које песници и уметници држе приликом примања награда и признања за своја дела; тим поднасловом такође је дато својеврсно жанровско одређење овим текстовима који их удаљују од песничких текстова.

                И заиста, овде се, на неки начин, и беседи о стварима које су у средишту пишчевог интереса. Ето, баш, беседи се о самим стварима (ta onta). Има неколико есеја о њима, а у већини тих есеја питања су кантовске рровенијенције, те смера према одређењу ствари према себи (Ding a sich). A у есеју Тамо где песник сања дато је одређење „највише ствари“, „ствари међу стварима“, а то је песник. Он пак, песник, одређује се својом слободом која се не показује као распуштеност, већ као „сапињање писањем и његовим немирима.“

                А на другим местима у књизи, на пример у есеју под насловом Ствари, реч је о сложенијем значењу речи ствари, овде ограниченом на машине које су „освојиле свет“, али и човеково биће и његов „ментални, егзистенцијални и емоционални простор.“ Уместо да човеку служе, ствари постају његови господари. Поред своје res exstense, физичке протежености, оне имају и метафизичку и демонску силу које се идеално слажу, подносе, сарађују и међусобно кредитирају. И тако човека хватају у своје невидљиве, али и нераскидиве мреже и он је сада „њихова забава, предмет изругивања, жртва, потрчко.“

                Тако човек као homo ludens, биће које се игра,  чему се пише у једном есеју, постаје и сам ухваћен игром ствари као предмет и као жртва. Лов, а уловљени,рекао би М. Настасијевић. А тој настасивећијевској врсти лова, у којој се песник игра ловећи своју песму и бива и сам уловљен, те о песничкој свести о томе, такође пише З. М. Мандић у неколико есеја. Реч је о савременој, тзв. аутореференцијалној проблематици, или можда прецизније о проблематици стварања о самом себи, што би се грчки рекло erimeleia heauzou. Ту проблематику врло прецизно је одредио Мандић у есеју Његова невидљивост осећања (I) овако: песник „надзире и целину аранжмана виртуелног света, који нас кроз различита значења сећања усредсређује на себе.“ А значење осећања догађа се иза речи, од речи, кроз речи.

                За Зорана М. Мандића песник је заровљеник речи. Али господарење речи долази с анђеоски висина, одакле долази и њихова магичност „као неква врста благослова“ песнику да, док пише, „истраје у својим савијеним положајима.“ И молитвама. У којима позива и призива, али никада никог не прозива.“ Песник је роб сопствене песме, али и роб библиотеке јер верује да ту „стиче неки најсопственији знак књигама које готово сви пишу. А, тек њих неколицина знаће шта је у њима. Које од њих треба понети са собом. У прах и пепео. У заједничко двориште без речи и наслова. Без статуса и знака. Без библиотеке. Без речника и робова. И речника анђела. Само Бог зна што је то тако. И ћути. Пуштајући све робове да греше.“

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Проф. др НИКОЛА СТРАЈНИЋ (1945) је дугогодишњи професор светске и компаративне књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Аутор је више књига поезије и есеја. До недавно је био председник Друштва књижевника Војводине. Добитник је Кочићеве награде Задужбине Петар Кочић у Бањалуци.

            

Овај текст је објављен у часопису Златна греда Друштва књижевника Војводине, бр.30/2004, Нови Сад. Овај текст је уврштен у књигу Зорана М. Мандића Мали наслови: бестидне беседе, друго допуњено издање (Интелекта, Ваљево, 2008), стр.113-115.