06. април 2017.

ЊЕГОВА НЕВИДЉИВОСТ ОСЕЋАЊА (3)



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЊЕГОВА НЕВИДЉИВОСТ ОСЕЋАЊА (3)
Или мали приручни есеј о фрагментарности
               
                Међу најзанимљивијим појединостима Велике ариве Песникових (и)здања налазе се и палимпсети: биографија, житија, хагиографија и библиографија.
                То су, дакако, чувени текстови инспирисани Великом Светом Математиком Података. Они су, другим речима, без правописне насилне употребе Великог слова, фрагменти приче о свему небеском руком жреца записани. Постмодернисти би можда рекли: снимљени.
                Његово величанство Свевишњи је, само мало, кроз интернет, отшкринуо врата те тајне, па опет све закомпликовао, да би времену омогућио да тече својим током... А, осећањима да се не стиде Архива његове Валике Магазе.
                Свака фрагментарност у сложеној је зависности од Целине и свих фрагмената који се међусобно надмећу својим деловима. Међу највеће посебности овог, такорећи, временски завршеног другог миленијума је библиографија Борхеса, али, нарочито, онај део који је он носио у глави. Борхес је умео да измишља детаље своје библиографије, као и биографије својих постојећих и непостојећих (измишљених) јунака. Оне најбоље, понављам, носио је у глави, дању и ноћу, пунећи њима непрегледне дубине меморијских блокова, као што је Пикасо стално у пртљагу, својеврсној претечи руксака, имао десетак својих радова, као неприкосовену личну антологију од које се није одвајао, дању и ноћу. Остало је препустио наследним редовима грабљивих чланова породице и бројним галеријама. Аукцијским кућама. Само неколико цртежа и исто толико минјатурних керамика из Пикасовог багажа били су за њега оно најважније што је урадио за свог живота.
                Зашто помињем Борхеса и Пикаса­? Па, вероватно, зато да би што сликовитије, прецизније и сугестивније био дочаран феномен Архива Истинског Творца. И неимара чијој су типологији припадали: Достојевски, Рубљов, Пушкин и прерано трагично усмрћени славуји светске лирике: Јесењин, Мајаковски и Бранко Миљковић.

                Можда само тако, у овом свету патолошких: сујета, љубомора, зависти, мржње и лицемерја, могу да се додирну антологијске вредности на свим пољима (и пољанама) уметничког стварања, ако је њихова основна тема – несклад између контемплација и чулности? Између бројних провалија и амбиса ископаних, попут каквих бунара, усред људске душе.