29. април 2017.

ИНТЕЛЕКТУАЛНА ПОБУНА СРЕТЕНА ДАЛАБЕ


                 
           ЗОРАН М. МАНДИЋ

           ИНТЕЛЕКТУАЛНА ПОБУНА СРЕТЕНА ДАЛАБЕ

          (Ђорђе Д. Сибиновић: ПОГРЕШНО, Агора, Зрењанин, 2016.)

 У свом првом роману Погрешно (Агора, Зрењанин, 2016.) Ђорђе Д. Сибиновић (1964) започео је једну врсту покушаја интелектуалне реконструкције овог, по много чему, руинираног и дотрајалог прозног жанра. Писцу његовог кова, као песнику, есејисти и доктору правних наука, то и није представљало тешкоћу, каквом се у себи и другима, пре свега читаоцима, сударају писци, да ли писци(?), малог, сумњивог или недостајућег књижевног знања, талента, вештине, технике и мишљења писања.
                У роману провокативне, па и интригантне квалификативне одредивости, наслова “погрешно” , Сибиновић полазећи од усклика да “није лепо с овог света отићи незадовољан и умрети од  јасноће” имагинира комплексну и вишефазну причу о, пре свега: кризи идентитета, и o: интелектуалној, психолошкој, социолошкој, егзистенцијалној, емоционалној, социјалној и онтолошкој алијенацији, илити отуђености, која се у колориту тако постављене приче, одвија филмском брзином. И то под притиском тока свести и нарастајуће сумње у готово све форме, формате и процедуре ликова и фигура конвенционалног људског биствовања, које незаустављиво постаје трагични супстрат самоће, дубоке осаме, напуштености и остављености.
                Та прича попут обруча центриран је приказ случаја једног тако конципираног лика изгубљеног, отуђеног и урушеног човека из каталога аутобиографске прошлости њеног писца. Реч је о конкретном лику грађанина са поседовањем релевантног оргинала извода из књиге рођених, а који је  у том изводу уписан као Сретен Далабе. Сретен се у тој бучној заједничкој причи, понајвише заједљиво, путујући унатраг, осврће на свој свет успомена у којима нема више празних места.
                Мора се истаћи да се савремени књижевни критичари у ситуацијама када не знају да прецизно дијагностикују закључке њихових запажања о идеји одређеног романа, обично сакривају иза фраза о томе да јереч о ткању постмодернистичке литерарне творевине, у овом случају о “бунтовнику без разлога” у глумачком костиму Џемса Дина. У координатама тако одређеног степена изгубљености и отуђености Сибиновић смешта грађу за приказ битка те изгуб љености заједно са скицама портрета феноменолошких фигура:  тзв. општег човека, света, епохе, космоса и Бога. У том пољу остављен је асоцијативно уређен простор за илустрације и фусноте о поредбеностима са судбинама: Достојевског,Сервантеса, Шекспира, Пушкина, Меше Селимовића и Бранка Миљковића. А, све се то одвија у налетима таласа  прича тока свести. Отуда и питање: Да ли је погрешно што је написан овај роман, односно његова прича, какве су пре Сибиновића у својим романима изградили: Сервантес у Дон Кихоту,  или Гете у Јадима младог Вертера.
                Зато је овај роман само увод у оно што му недостаје, у оно што тек треба да буде написано, или дописано, али  на начин да се писац у тој акцији не оклизне као Црњански после прве књиге Сеоба.
                Сретен Далаба као централна фигура око које се роје и врте набрајања и анализе свих погрешности овог света, може се слободно означити примером незадовољника са самим собом, са човеком без самопоуздања и носиоцем осећања пролазности, која је увек више неумитна оцена него филозофска поставка.
                Ова књига се лако може конектовати с мишљењем да је Сибиновић као романописац разиграни стилиста, и што би у Знаковима поред пута Иво Андрић рекао, да је стил код таквих аутора пун акробација и ватромета, па и извођења смелих језичких и синтагмичких вратоломија... А, књижевност  у томе, каже Андрић у коментару тог навода, слично животу, изгледа као игра, а у ствари је ђаволски обична ствар, и утолико озбиљнија уколико  више личи на игру. Мора се исказати и став, када је већ реч о играма живота и смрти погрешности, да оптимизам  не постоји  ad hok, јер је песимизам нужан, као постоље за равнотежу, увек урачунат у цену артикла који се зове пролазност. Поготово у романима с карактером као што је Сибиновић свој рукопис  тог профила скептички насловио речју – погрешно, написавши га, или пишући га, поступком демистификације властите аутобиграфије. Испред таквих наслова романа, или после њиховог читања, треба се упитно замислити – колико има типова романа. А, реч је о питању, које нас враћа на дефиницију романа, коју је есејистички изрекао Милорад Павић, када је тај жанр метафорички ставио у контекст система државе као правно- политичке творевине.   И, за крај, да кажем да је Сибиновић, као и Бранко Миљковић,  вербално опседнут вољом за парадоксима, те да су једнко, током писања, своју расуту ужареност (године бунта) усмеравали , језички организовали и њен пламен стезали голим рукама. Зато је тешко бити јасан у филозофском ставу да је све погрешно, па чак и оно што је исправно, поготово када се жели рехабилитовање нејасног и тајновитог света, света поломљеног времена, света дилема, света самокритике, света несамопоуздања или света рачунања незавршног рачуна. Отуда и враћање нана Миљковићеве прејаке речи из књиге Док будеш певао:

Празно је дубље.
Јао, време, где те пламен пресеца.
Оспорени свете.
Није ли страшан лет
Који је доказ
Празнине у стварима?
...
Зато
Ево цвета довољно смелог
Да мирише
На празном месту и успомени

                Роман Погрешно је комплексна прозна творевина коју граде песничко- есејистички Сибиновићеви захвати. Као хипотетичка скица за портрет бившег човека она је идејно блиска, можда и најближа, идеји Меше Селимовића о интелектуалној побуни његовог јунака Нурудина из романа Дервиш и смрт

Нема коментара:

Постави коментар