ЗОРАН М.
МАНДИЋ
ИНТЕЛЕКТУАЛНА
ПОБУНА СРЕТЕНА ДАЛАБЕ
(Ђорђе Д. Сибиновић: ПОГРЕШНО, Агора,
Зрењанин, 2016.)
У свом првом роману
Погрешно (Агора, Зрењанин, 2016.) Ђорђе Д. Сибиновић (1964) започео је једну
врсту покушаја интелектуалне реконструкције овог, по много чему, руинираног и
дотрајалог прозног жанра. Писцу његовог кова, као песнику, есејисти и доктору
правних наука, то и није представљало тешкоћу, каквом се у себи и другима, пре
свега читаоцима, сударају писци, да ли писци(?), малог, сумњивог или недостајућег
књижевног знања, талента, вештине, технике и мишљења писања.
У
роману провокативне, па и интригантне квалификативне одредивости, наслова “погрешно”
, Сибиновић полазећи од усклика да “није лепо с овог света отићи незадовољан и
умрети од јасноће” имагинира комплексну
и вишефазну причу о, пре свега: кризи идентитета, и o: интелектуалној,
психолошкој, социолошкој, егзистенцијалној, емоционалној, социјалној и
онтолошкој алијенацији, илити отуђености, која се у колориту тако постављене
приче, одвија филмском брзином. И то под притиском тока свести и нарастајуће
сумње у готово све форме, формате и процедуре ликова и фигура конвенционалног
људског биствовања, које незаустављиво постаје трагични супстрат самоће, дубоке
осаме, напуштености и остављености.
Та
прича попут обруча центриран је приказ случаја једног тако конципираног лика
изгубљеног, отуђеног и урушеног човека из каталога аутобиографске прошлости
њеног писца. Реч је о конкретном лику грађанина са поседовањем релевантног
оргинала извода из књиге рођених, а који је
у том изводу уписан као Сретен Далабе. Сретен се у тој бучној заједничкој
причи, понајвише заједљиво, путујући унатраг, осврће на свој свет успомена у
којима нема више празних места.
Мора се
истаћи да се савремени књижевни критичари у ситуацијама када не знају да
прецизно дијагностикују закључке њихових запажања о идеји одређеног романа,
обично сакривају иза фраза о томе да јереч о ткању постмодернистичке литерарне
творевине, у овом случају о “бунтовнику без разлога” у глумачком костиму Џемса
Дина. У координатама тако одређеног степена изгубљености и отуђености Сибиновић
смешта грађу за приказ битка те изгуб љености заједно са скицама портрета
феноменолошких фигура: тзв. општег
човека, света, епохе, космоса и Бога. У том пољу остављен је асоцијативно
уређен простор за илустрације и фусноте о поредбеностима са судбинама:
Достојевског,Сервантеса, Шекспира, Пушкина, Меше Селимовића и Бранка Миљковића.
А, све се то одвија у налетима таласа
прича тока свести. Отуда и питање: Да ли је погрешно што је написан овај
роман, односно његова прича, какве су пре Сибиновића у својим романима
изградили: Сервантес у Дон Кихоту, или Гете у Јадима младог Вертера.
Зато је
овај роман само увод у оно што му недостаје, у оно што тек треба да буде
написано, или дописано, али на начин да
се писац у тој акцији не оклизне као Црњански после прве књиге Сеоба.
Сретен
Далаба као централна фигура око које се роје и врте набрајања и анализе свих
погрешности овог света, може се слободно означити примером незадовољника са
самим собом, са човеком без самопоуздања и носиоцем осећања пролазности, која
је увек више неумитна оцена него филозофска поставка.
Ова
књига се лако може конектовати с мишљењем да је Сибиновић као романописац
разиграни стилиста, и што би у Знаковима поред пута Иво Андрић рекао, да је
стил код таквих аутора пун акробација и ватромета, па и извођења смелих
језичких и синтагмичких вратоломија... А, књижевност у томе, каже Андрић у коментару тог навода,
слично животу, изгледа као игра, а у ствари је ђаволски обична ствар, и утолико
озбиљнија уколико више личи на игру.
Мора се исказати и став, када је већ реч о играма живота и смрти погрешности,
да оптимизам не постоји ad hok, јер је песимизам нужан, као постоље за
равнотежу, увек урачунат у цену артикла који се зове пролазност. Поготово у
романима с карактером као што је Сибиновић свој рукопис тог профила скептички насловио речју –
погрешно, написавши га, или пишући га, поступком демистификације властите
аутобиграфије. Испред таквих наслова романа, или после њиховог читања, треба се
упитно замислити – колико има типова романа. А, реч је о питању, које нас враћа
на дефиницију романа, коју је есејистички изрекао Милорад Павић, када је тај
жанр метафорички ставио у контекст система државе као правно- политичке
творевине. И, за крај, да кажем да је Сибиновић, као и
Бранко Миљковић, вербално опседнут вољом
за парадоксима, те да су једнко, током писања, своју расуту ужареност (године
бунта) усмеравали , језички организовали и њен пламен стезали голим рукама.
Зато је тешко бити јасан у филозофском ставу да је све погрешно, па чак и оно
што је исправно, поготово када се жели рехабилитовање нејасног и тајновитог
света, света поломљеног времена, света дилема, света самокритике, света несамопоуздања
или света рачунања незавршног рачуна. Отуда и враћање нана Миљковићеве прејаке
речи из књиге Док будеш певао:
Празно је дубље.
Јао, време, где те пламен пресеца.
Оспорени свете.
Није ли страшан лет
Који је доказ
Празнине у стварима?
...
Зато
Ево цвета довољно смелог
Да мирише
На празном месту и успомени
Роман
Погрешно је комплексна прозна творевина коју граде песничко- есејистички
Сибиновићеви захвати. Као хипотетичка скица за портрет бившег човека она је идејно
блиска, можда и најближа, идеји Меше Селимовића о интелектуалној побуни његовог
јунака Нурудина из романа Дервиш и смрт.
Нема коментара:
Постави коментар