15. јануар 2017.

Miroljub Milanović - O SMISLU POSTOJANJA I PEVANJA




Miroljub Milanović

O SMISLU POSTOJANJA I PEVANJA


                                                                                             Povodom izabranih pesama 
„Kafkina Fontana“ Zorana M. Mandića
          u izboru Dušana Stojkovića,
Mladenovac 2013.

1.
        Dva stuba drže poetski svet Zorana Mandića: čovekovo prinudno egzistiranje u svakodnevnom , materijalnom,i neprekidno uzdizanje ka duhovnom, božanskom. Između te dve krajnosti odvija se drama egzistencije. Krajnji cilj je „smisao smisla“ i njegov „neporeciv i nemušti komentar“ ( 1.). Tom najvišem i neprekidno prisutnom idealu teži pesnički subjekt ali ga nikako ne dostiže.
        Skoro u svakoj književnosti susrećemo tu liniju , uslovno rečeno „duhovne“ poezije, i gotovo kao po pravilu najviše poetske domete, srž istinske poezije. U srpskoj, ta linija srećno počinje sa prvim originalnim tekstovima, žitijima, pohvalama i svetovnim pesmama, pa preko baroka  i posebno Venclovićevih beseda , koje su zapravo lirske pesme, do novovekovne  u romantizmu i modernoj, da bi u pesništvu druge polovine dvadesetog veka počelo njeno povlačenje i početak dominacije poezije grube materijalnosti. Pesništvo Zorana Mandića baštini tu liniju duhovnosti i podiže je na viši , evropski nivo. Moderno i originalno , sa stalno prisutnom svešću o pesmi, istovremeno je i pohvala jeziku, dokaz da se i u duhovno oskudnim vremenima i o najvećim temama i idejama može poetski progovoriti.
         Treba kazati kako poezija ovog pesnika stoji u znaku protiv svega što čovekovu egzistenciju unižava i uništava . Od prevaziđenih i pogubnih ideja do najsitnijih materijalnih stvari. U toj ravni treba sagledati i njenu stalnu zapitanost nad pojavama  života i napor  da se otkrije i njihova druga strana u koju egzaktnost ne zadire. To „iza“ koje se ukazuje retko i samo odabranima , često je i najveća vrlina Mandićeve poezije.

2.
         Motiv smisla provlači se kroz ceo opus ovog pesnika, on je noseći i kroz njegovu prizmu gledaju se i sameravaju sve pojave života, kako one koje ga uzdižu i veličaju, tako i one koje ga ruže i obesmišljavaju. Najveće čovekovo pravo , pravo da vodi dijalog sa Tvorcem i pita o smislu svog postojanja , dobilo je u Mandićevom pesništvu pronicljivog zastupnika a izvedeno je na originalan i moderan način. Citatnost je nužnost jer su se saznanja nagomilala a ipak nije kazana poslednja reč i izvedeni neopozivi zaključci. Preispitavanja su zato neophodna.
        Problem „smisla“ Mandić proširuje uvođenjem izraza „smisao smisla“ zato što isti „nikada nije obuhvaćen u svojoj opštosti“, stoji na početku eseja „Smisao pisanja“ (2.) tim pitanjem on ide dalje  i podvlači razliku prema najpoznatijima koji su rešavali taj problem: Kafki i Borhesu

1.      Zoran Mandić: „Kafkina Fontana“, Šumadijske metafore, izbor:Dušan Stojković Mladenovac 2013. str.6.
2.      Zoran Mandić: „Kafkina Fontana“, izabrane pesme, izbor:Dušan Stojković , Mladenovac
2012. str.48.
i donekle Dostojevskom. Sam smisao pak , nikako ne negira . On je neporeciv i van svake sumnje.
        „Ugledao sam ga u prodavnici / ogledala“ ...“ Bez kravate ličio je na mog Oca“ , stoji u izuzetnoj naslovnoj pesmi zbirke „Bog u prodavnici ogledala“. Materijalizovani Tvorac slobodno se kreće i ničim ne ograničava ljudsko delovanje: „Ne znam kada je izmileo iz prodavnice / ... I zašto me je zauvek ostavio / u lavirintu nemih bombonjera / prezrenog i obnevidelog“ (3.). Čovek ima slobodnu volju da se opredeli, ali ga visina cilja sprečava da dosegne to sanjano „više stanje“ ,zato „ Ono / neoznačeno neprekidno izmiče“ (4.) i ne uspeva da objasni „neobjašnjivo“.
        Metafizička aura , prisutna u celom pesničkom opusu Zorana Mandića, ne ograničava čovekovu slobodu već je povećava i čoveka stavlja u središte zbivanja sa naglaskom na njegovoj odgovornosti za sve što čini ili ne čini. Tvorac, smisao smisla , najviša je mera po kojoj se upravlja. Time je podvučena razlika i prema piscima apsurda a naglasak stavljen na etičnost . Jer, bez moralnosti liku Tvorca čovek se ne može približiti.

   3.

           Izložena razobličujućem svetlu poetske magije, stvarnost se u Mandićevoj poeziji pojavljuje u svoj svojoj nagosti ne ostavljajući prostor za izgovore. Njene tamne strane često trijumfuju, istina kratko, ali pitanja Tvorcu takođe su neizbežna. Zašto dopušta besmislu da ponekad zavlada i tako naruši celinu Njegovog dela? Pojedinac se u takvom svetu pojavljuje ugrožen, nemoćan prinuđen da sam traži odgovore.
         Prirodnost i red , prve korake ka duhovnom, čovek neprekidno narušava pogubnim idejama i nepotrebnim materijalnim stvarima stvarajući „ smeće, organon ljudske gluposti „ (5.) Drugi korak je gubljnje osećanja za meru, besmisleno uništavanje sredine  u kojoj živi oličeno u lovcima i njihovom divljanju ( „Lov i besnilo“). 6. Treći je utapanje u površnost, zavodljivo šarenilo stvarnosti, konačno gubljenje svesti o sebi i svom pozvanju. Ali da stvarnost može biti i pravi prostor za lepotu življenja , potvrda su mnoge pesme, koje se uslovno, mogu nazvati porodničim a pesnik ih je posvetio ocu, bratu, majci ili prijateljima, piscima i slikarima. U njima do izražaja dolaze trenutci sreće ili tuge zbog nestanka najmilijih. Suprotnost smrti i propadanju, one su potvrda da se i u ovom bezosećajnom dobu mogu iskazati lepa osećanja a da ne zvuče patetično i staromodno. Nade za opstanak osećajnosti ipak ima.

4.
          Pevanje poetike , taj toliko upotrebljavani termin postmoderne, nije stran ni Mandićevom pesništvu, samo je korišćen obazrivo, jer ako je i pesma deo stvarnosti i to najvredniji, onda je o njoj nemoguće ne progovoriti. Svet se često pokazuje kao iluzija, potrebno je držati se jasnih obrisa stvari, „Jezik izbaviti iz njegovih čeljusti“

3.Isto, str. 74.
4.Zoran Mandić: „Bog u prodavnici ogledala“  ,Intelekta ,Valjevo, str.48.
5.Isto, str. 21.
6.Z. Mandić , „Mali pogledi“, KOV, 2006., str. 31.


i „Nikud iz pesme“ (7.), jer biće jedino u njoj nalazi sigurnost. Kako je „duh pesme“ „najbliži duhu vatre“ (8.) , onda je prelazak iz pesme u pesmu „ kao iz jednog u drugi voz“ neminovnost , jer izvan pesme je tišina, i ništa. Jezik pak, zna da zakaže , zato stoji umesno pitanje: „ Kako otkupiti Pesme / izbaviti ih iz licemerja/ Jezika“ (9.), ali isto tako saznanje da bekstva nema, zato „ umreti tiho u rečniku“  , i otvorene izjave „Uvek ću hvaliti svoj maternji/ Jezik“ (10.). Veza sa tradicijom je uspostavljena pre svega preko jezika, ali je načinjen i luk prema evropskom pesništvu kome i jezik i pesnikovo delo pripadaju. Neprekidni spor ( i prihvatanje) jezika odjek je evropskih ideja izraženih u dekonstruktivizmu. Mandić pripada malom krugu naših pesnika koji su naslutili rascep u značenju, provaliju između znaka i označenog, i njegovo uporno isticanje smisla znači i to: težnju za celinom do koje se može stići jedino spoznajom Tvorca, neuništivog stvaralačkog principa. Sve to govori da je Zoran Mandić „autor koji je podario srpskoj lirici sasvim osoben glas“ (11.). Pesnik čije delo treba čitati i tumačiti.

5.

         I u strukturi lirske pesme Mandić unosi izvesne , pre svega grafičke inovacije funkcionalne za njegov pesnički izraz pa je i po tome njegovo pesništvo prepoznatljivo. Funkcionalan, jer doprinosi upečaljivosti utiska i održava ravnotežu emocije i značenja . Početak pesme je obično neki prozni iskaz koji se, nošen emocijom zahuktava i nameće  ritam kome je sve podređeno: jezik , oblik stiha, višeznačnost reči, konačno: pesma. Vladanje unutrašnjim ritmom mera je kojom se meri i vrednost pesničkog iskaza i njegov krajnji rezultat.Zato se za pesnika koji je njime ovladao kaže da on sa rečima može sve. Sa sigurnošću se može tvrditi kako je u našem pesništvu takvih pesnika malo.

6.

          Mandićeva poezija obznanjuje se kao neprekinut pesnički govor, svojevrstan napad na nedomašenosti modernog doba čiji je cilj čovekovo osvajanje smisla zarad opstanka i trajanja u vremenu koje mu nije naklonjeno. Krajnji cilj kome teži jeste život i duhovne vrednosti. Višeslojnost i tematska razuđenost , artizam kome je podloga osećajnost i konačno oblička raznovrsnost upućuju na pesnika čije je mesto na mapi srpske poezije na početku trećeg milenijuma osigurano.

1.1.2014.

7. Zoran Mandić: „Kafkina fonatana“, izabrane pesme, Mladenovac, 2013. str. 14.
8. Isto, str. 50.
9. Isto, str. 87.
10. isto, str.37.
11. Dušan Stojković: Pogovor izabranim pesmama Zorana Mandića, „Kafkina fontana“, Mladenovac 2012. str.151.


       Miroljub Milanović (1947.) , piše prozu i književnu kritiku. Knjige proze: „ Odlaganje smrti“ (1976.), „Vetrenjak“ (2001.), „Maslačak“ (2004.). Knjige ogleda: „Pola veka ćutanja“ (2008.) , „Pisci otpora“ (2012.).  Saradnik je mnogih listova i časopisa.