13. март 2017.

PISMO PRIJATELJU

   

                                     Rad akademskog slikara Dragana Stojkova

ZORAN M. MANDIĆ

PISMO PRIJATELJU


          Evo jednog malog priloga za razmišljanje u polju gledanja i viđenja nevidljivog sveta flore i faune. Fokusi na koje nas autor priloga upućuje predstavljaju fantastične metafore, koje prave pesnike ostavljaju bez daha dok se pišući muče sa histerijama izraza koje služe. Zato je poezija čudo u čijim ostavama Bog čuva zalihe nacrta smisla i tajne snove kroz koje pesnici često neodgovorno prljavim cipelama gaze lepotu lišća i nevinost grehova. Napisati pesmu pravi je podvig i ona je uvek više od pesnika i strpljenja ruke koja izvršava njegove, ponekad i šašave, naloge. Otuda i pravo jezika da se otima iz bezdanih mučionica klišea na kojima, već jako umorni, marširaju sveci glagola i prideva. A, oni su odavno u svađi sa imenicama i beznađima rečinika, koji sve više liče na kataloge kafanskih menia. Zato, što pre, treba odlepršati u godine ostavljene na trošnim pragovima budućnosti. Među zverima usuda koji se, u lovu na senke, ističu svojim zverstvima i zločinstvima. Poezija je porota koja odavno ne sarađuje sa zemaljskim tužilištvima, policijama i sudovima.  Nju je teško prevariti, bez obzira na njen ženski senzibilitet. Evo mene uskoro u Maloj Pešti, sa flešom, punim virusa, koji si mi poklonio. Poslušaj me u sledećem – ne zaviruj u njihove antologije, jer njima vladaju antologičari u prljavim čarapama. Oni isti, koji retko peru ruke. Obmanjivači buke prljavštine u čijim bankama pozajmljuju novac za svoje bestidne bahanalije.