Rad akademskog slikara Dragana Stojkova
ZORAN M. MANDIĆ
PISMO PRIJATELJU
Evo jednog malog priloga za razmišljanje u
polju gledanja i viđenja nevidljivog sveta flore i faune. Fokusi na koje nas
autor priloga upućuje predstavljaju fantastične metafore, koje prave pesnike
ostavljaju bez daha dok se pišući muče sa histerijama izraza koje služe. Zato
je poezija čudo u čijim ostavama Bog čuva zalihe nacrta smisla i tajne snove
kroz koje pesnici često neodgovorno prljavim cipelama gaze lepotu lišća i
nevinost grehova. Napisati pesmu pravi je podvig i ona je uvek više od pesnika
i strpljenja ruke koja izvršava njegove, ponekad i šašave, naloge. Otuda i
pravo jezika da se otima iz bezdanih mučionica klišea na kojima, već jako
umorni, marširaju sveci glagola i prideva. A, oni su odavno u svađi sa
imenicama i beznađima rečinika, koji sve više liče na kataloge kafanskih menia.
Zato, što pre, treba odlepršati u godine ostavljene na trošnim pragovima
budućnosti. Među zverima usuda koji se, u lovu na senke, ističu svojim
zverstvima i zločinstvima. Poezija je porota koja odavno ne sarađuje sa
zemaljskim tužilištvima, policijama i sudovima. Nju je teško
prevariti, bez obzira na njen ženski senzibilitet. Evo mene uskoro u Maloj
Pešti, sa flešom, punim virusa, koji si mi poklonio. Poslušaj me u sledećem –
ne zaviruj u njihove antologije, jer njima vladaju antologičari u prljavim
čarapama. Oni isti, koji retko peru ruke. Obmanjivači buke prljavštine u čijim
bankama pozajmljuju novac za svoje bestidne bahanalije.
Нема коментара:
Постави коментар