ПЕТАР Р. КОЧИЋ
ЈЕЗИК ЈЕЗИКОМ ДАРИВАН
Зоран
М. Мандић (Владичин Хан, 1950) као један од најистакнутијих представника средње
генерације, несумњиво је репрезент и стања и поетских стремљења освешћеног
српског духовног бића последње деценије века од чијег архивирања очекујемо
олакшање. Његог поетски исказ већ пословично смештају у оквир полисемичног,
дакле неодговорног и необавезујућег, „термина“ постмодернизам којим се, поред
осталог покушавају обухватити квази-функционалност форме, самољубива ерудиција,
неубедљива рефлексија, јалова цитатност и помодна палимпсетичност. Тај „термин“
као да је постао алиби за културни деликт у коме стваралачка немоћ подмићује
осиромашене или „пословне“ издаваче да хиперпродукцијом загађују књижевну па и
језичку атмосферу. Иако Мандићева поезија садржи у себи поменуте
карактеристике, али без поменутих епитета, он сам не носи ни део одговорности
за такав ред ствари. Шта више, он је ван свега тога јер својом искреном и у
многоме аутентичном поезијом показује да би постојао и када многих других не би
било.
Темељ
Мандићеве поетике јесте уверење да је језик мера свих ствари и да се у њему
налази суштина и разложност људског бивства и опстојања. У таквој визији
огледају се два наизглед супростављена лика поезије. У једном лику поезија се
појављује као онтолошко биће и гносеолошко оруђе језика, док други лик прориче
сопствену пропаст у атрофији дискурзивног исказа, у потпуној и коначној
поетизацији језика, и најављује ново доба чији ће демијург бити оно што данас
још увек стрпљиво називамо емоционалном интелигенцијом. Стога је Мандићево
стваралаштво својеврсни ризични ход по паучинастој мрежи разапетој између
колоквијалног и патетичног, наративног и лирског, дискурзивног и метафоричног,
прозног и римованог – исказа. Све то више него у ранијим књигама, посебно је
евидентно у Мандићевој књизи песама „Апатин и песме од пре“ (Светови, Нови Сад,
1998.)
„Апатин
и песме од пре“ је књига коју, сасвим условно можемо поделити на три целине.
Првој целини припадају песме које се баве питањима суштинске функције језика
који је и повод и супстанца поетског чина. У њима Мандић трага за потврдом
сврховитости поезије која, по њему, није само манифестација његовог
емоционалног и интелектуалног склопа, него његова суштаствена, често угрожена и
увек несхваћена природа. Те песме нужно имају аутопоетичку конотацију. У том
смислу најексплицитније су песме „Сновиђење језика“, „Обогаљивање света“ и
„Ноћ“, али не заостају ни „Ниси ме схватио“, „Посвета“ и „Круг ничега“.
У
основи све почиње песниковим питањем: „Шта више понудити од песме / онима / и
међу онима / због којих је свет претрпео толико / телесних повреда /...“
(Обогаљивање света), јер „без снова
/.../ Ни тачка ниси а камоли мрља (Останеш ли без главе), Песников највећи сан
је излечење света јер „.../ Он записује да је могући другачији
свет/...(Обогаљивање света), али је велики, можда суштински проблем што „Гомиле
језичког отпада/ометају радове на путу/узнемиравају стварност/попут бактерија
отупљују њена/чула/...“ („Сновиђење језика“) Међутим има наде. Пружа се визија
у којој је “језик у мраку сопствени/невид / светлом ускратио / Језик језиком
даривао“ (Сновиђења језика). Иза ове
визије налази се темељна Мандићева идеја да перспективу нуди само потпуна
поетизација језика, што ће рећи, људске свести и коначно живота.
Репрезент
друге целине и једна од најлепших песама у књизи је баладично интонирана песма
„Апатин“. Та песма је поетска евокација, трагање за сопственим идентитетом, што
је у основи и других песама тог круга. У свима њима Мандићева осцилује распета
између Града као метафора света што песник јесте и жене-мајке која као богиња
тај град обзиђује и у његовим бедемима отвара капије кушања живота и спознаје
смрти,као и јединствене, преко потребне безрезервне, неупитне и безграничне
љубави.
У
поеми „Апатин“ песник поетски освешћује разлоге због којих је свој метафизички
Град ситуирао баш у ово место. У град у коме је научио да чита и осетио потребу
да пише. У град у коме још увек постоји прикрајак сенке из којег је,
седмогодишњи дечак, „...гледао како пуцају почасни војници преко/мртвог тела/
(...) оца обученог у свечану официрску униформу...“. То је град на обали реке
„...која није само Дунав...“, а у којој је решио да опере све своје песме од
пре. Такав град је неухватљив: „Гледам те и не видим те/осећам те а не могу да
те додирнем/...“. Он је истовремено и попис и тврђава и чардак
ни-на-небу-ни-на-земљи; истовремено је и склониште и ветрометина, у много чему
несавршен као и сам песник што је („Да сам дом шта би ти тек био Граде“), али
само његов.
У
том и таквом Граду жена-мајка је песникова упоришна тачка, лагер душе, животна
премиса, „као идеја/ као гравитација / која се доказује у мом памћењу/ као
Питагорина теорема/ и разиграни Лудолфов Број Пи/...“. Она је и патња стварања
и горчина сазнања која се у песнику изводи „... са остацима/ Еве/ и јабучног
тровања у њеном стомаку/...(Есеј о њој и Еви). А када је нема све се премеће у
не-биће јер „нема ни капије када је нема/...“, остаје „само...нешто као
неопрана замагљеност/ на стаклу/ нешто као ништа/ нешто усред помаме за нечим/
чега нема...“ (Нема ни капије када је нема). У тренуцима када је неминован њен
коначни одлазак она постаје Богиња која у патњи, као миром, излива несагледиву
количину љубави и отвара можда последњу капију сазнања коју „Најбољи могу и за
тренутак да је/одшкрину/да гледају како ваздух доручкује време/...“(Богиња).
Песмом „Богиња“, која је једна од најлепших елегија савременог српског
песништва, завршава се део књиге под насловом „Апатин“.
Трећу
целину чине песме које је сам песник одабрао из књига које су настале за време
његовог живота у Апатину: „Кораци сумње“ (1971), „Путник и његова невоља“
(1976) и „Опекотина“ (1980). Реч је о песмама које су у Мандићу издржала време
и које у ствари чине предграђе његовог Града. У њима се песник бави питањима
живота и стварања, пролазности и смрти.
Иначе,
Зоран М. Мандић поезију схвата и као континент, као стално дописивање и
доградњу, рашчлањавање и преиспитивање свега што је иза њега. Тако у књигу
„Апатин и песме од пре“ није уградио само поменуте три збирке које су
експлицитно присутне, него је, стварајући песме у одељку „Апатин“ , „подразумевао
и апострофирао и још неке попут књига „Радови на путу и „Песме коју никада
нисам написао а могао сам да их напишем“.
Све
у свему, „Апатин и песме од пре“ својеврсни је покушај синтезе досадашњег
песничког искуства Зорана М. Мандића.
Песник
Зоран М. Мандић, као и други припадници његове генерације, има свест о
поетичким проблемима свог стваралаштва, посебно о нарушеној равнотежи између
садржине и форме, између поетске интенције и језичке реализације. Стога он, у
кратком обраћању читаоцу који предходи свему што је изречено у књизи „Апатин и
песме од пре“, тврди: „ово нису чисте песме“. Иронично алудирајући на
стихотворачки несадржајан и опсенарски гламур, који је можда препознао у
сопственим песмама, песник каже да је желео да ослободи песме од аутентичности,
различитости и вечности, при том помишљајући на историју интиме коју свака
поезија дели са прљавштином језика. Времена. Писмености. „Та прљавштина“ (у
теорији комуникација одговара јој термин „шум“) последица је арогантних уверења
да потпуно треба игнорисати раније поимање поезије јер није компатибилно са
новим сензибилитетом и стваралачким преокупацијама који су глобални и тако
опозитно постављени према свим „формалним ограничењима“. У таквом контексту
негира се схватање да је у основи поезије ритмички и специфично мелодијски
организован говор којим се изражавају осећања и интимна космогонија
стваралачког субјекта. Тако има покушаја да се смисао поезије лоцира у пољу
кривих огледала у коме се, уместо сугестибилности и хармоничне функционалности
које употпуњују и надограђују конкретни говорни чин, више рачуна са
имагинацијом и образовношћу реципијената поезије. Редослед асоцијација и
присећања претпоставља се ритму и организацији језичког исказа, а априорна
поента свеукупности доживљаја поетског и коначно естетског искуства. Такав ред
ствари стваралачку одговорност, посебно у вредносном смислу, са субјекта
преноси на објекат што опет омогућава скромним или сумњивим талентима да своје
неутемељене амбиције и искашљане речи промовишу као поезију.
Наравно,
све ово дешава се на прилично широким маргинама савременог српског песништва и
важи са супротним предзнацима, и за оне токове који се могу описати као традиционални.
Ако
је тако, а јесте, зашто Мандић тим дешавањима посвећује пажњу? Зато што сматра
да су аналогна са другима, за животно достојанство и људску перспективу, важним
аспектима актуелног историјског тренутка. Стога је обрачун са надобудном и опсенарском
„поезијом“ пандан супростављању неаутентичним вредностима, а прање песама и
трагање за истинском функционалношћу песничког израза адекватно је катарзи и
моралном просветљењу. Међутим, пут до коначног циља није трасиран а камоли
утабан. Јер, осећања искреног песника увек су интезивнија од звукова речи, а
слутње обимније од свих речника, граматика и стилистика заједно. Стога је
потпуни склад између поетског израза и оног што га иницира у ствари лимес коме
треба да конвергирају песнички чинови.
Будући
свестан природе циља коме тежи Зоран М. Мандић своје поетске исказе формира као
отворене језичке структуре једнако на плану као и на плану значења.
Тако
већ након првог читања књиге „Апатин и песме од пре“ бива уочљиво одсуство
симбола који су по својој природи детерминанте без обзира на величину њиховог
поља значења. Мандић радије посеже за метафором која, у зависности од
контекста, једнако функционално трпи и развијање и сажимање. Шта више,
метаформа доминира скелетом циклуса „Апатин“ и као стилско средство узглобљава
упоришне песме. Метафоре су и „Свлачење језика“ и „Радови на путу“ и „Капија“ и
„Апатин“ и „Богиња“. Метонимија се тек спорадично појављује и то више као
последица економисања у изразу него као стилско средство: „Мој шести разред те
1963. пио нозијазид...“.
Од
стилских инструмената преношења значења најприсутнија је персонификација и то у
основи апстрактних појмова. Песма „Апатин“ у целини је грађена као широко
развијена персонификација јер се у њој Апатин кроз исповест обраћа свом
метафизичком Граду као свесном бићу. У таквом контексту и „ваздух доручкује
време“ и „гомиле језичког отпада...цитирају безначајне поруке“. И Језик и Песма
су жива саносвесна бића.
Ипак,
Зоран М. Мандић своје поетске креације доминантно темељи на експресивним
потенцијалима синтаксе и лексике. Чини се да је у том смислу најконзистентнији
у песми „Свлачење језика“ у којој је ваљда до крајних граница могућности развио
свој основни поетички став и приближио се идеалу потпуно поетизованог језика.
Основна
структура ове песме почива на смени и супростављању дискурзивне и римоване
синтаксе што производи специфичну интонацију чија амплитуда достиже максимум на
крају, у некој врсти поенте. Ритмовање се постиже на неколико начина. Анафором
на пример: „...који имају још изговор/ који се служе туђицама/ који поседују
шаблоне за“...“ или „...О историји/ она вођеним ратовима/ о узалудности која
промиче“.
Или
паралелизмима: „Не броје му се слогови/ не усклађују му се придеви“, као и
алитерацијом: „Лингвистичке / семантичке/ семиолошке /етимолошке/
феноменолошке/ тајне“. Посебан облик ритмовања је понављање наглашено
интонативних квалитета у којима се амплитуда интонације поклапа са семантичком
структуром исказа: „И молитва/ све на једном месту/ из хиљаду извора помешано“
или: „Болестан песник сметен/ у акту језика преметнут/ сања“.
У деловима песме који су формално дискурзивно конструисани Мандић се
служи интересантним и духовитим завођењем у коме дискурзивни исказ претвара у
супротност. У њима једва да се може говорити о ритму у версификацијском смислу,
али нема ни доследне каузалности нити других карактеристика формалне логике што
је примарна карактеристика дискурзивног језика. Те секвенце у ствари су
набијене рекло би се алхемијском завером поетизације, која се такође крије у
синтакси и лексици. Оквир томе је потпуна отвореност исказа чије се поље
значења већим делом налази ван саме структуре, односно у неизреченом. До тог
поља не стиже се ни путем метафоре нити следећи асоцијативно путоказе него
доградњом делова исказа која је у неку руку изнуђена.
Тако
у овој песми, као и осталима, нема нити
једног знака интерпункције јер би са њима искази били детерминисани и
конзервисани. Са друге стране границе стихова не налазе се на крајевима
семантичких или каквих других формално структуралисаних целина, него оне
обележавају капије кроз које се улази у други простор значења. У том смислу је
карактеристичан следећи сегмент песме „Свлачење језика“: „Под горњим и доњим
рубљем/ песник забезекнут одмором у који је/ стављен/ у црно белу хартију
завија/ и не мисли да може више од немисленог“. Посебно су занимљиви и ефектни
случајеви издвајања појединих речи које постају кључ за отварање више поља
значења. Шифре су устројене или на параномазији као:“.../ и (за)лажу/ за
универзалну флоскулу/...“, или на звучној сличности као код речи „кри(ти)ци“, и
„огр(а)ђују“. То је, поред осталог, и нека врста имплицитне иронијске игре
речима.
У
дискурзивно конструисаним деловима песме евидентно је и паромазијско повезивање
опозитних значења: „о б е л е ж а в а ј у
слојеве наноса/ р а з б е л е ж а в а ј у
нанесене разлике/ Велика су и з д в а ј а њ а наспрам у д в а ј а њ а /...“,
или „.../ и н е м и с л и више од н е м
и с л е н о г/...“.
Већ
је речено да је песма „Свлачење језика“ формално грађена на смени и супротстављању
дискурзивних и ритмованих језичких структура. То смењивање је на почетку готово
уравнотежено. У средишњем делу стиче се утисак као да ритмовани искази губе
дах, да би се пред крај поново вратили у игру. Међутим, у последња четири стиха
долази до преврата. Не само да побеђују ритам и интонација него се и поента
претвара у неку врсту трансцеденталне сензације која надраста сваку рационалну
представу: „језик у мраку/ сопствени/ невид/светлом крстио/ Језик језиком
даривао“.
Песма
„Свлачење језика“ може се сматрати поетичким манифестом Зорана М. Мандића па
јој је у овом излагању посвећена посебна пажња. Смисао тог манифеста није
толико у песниковој намери и директним манифестацијама колико је у иманентној
структури и целини песничке творевине. Другачије речено, песник не само да
језички формализује своје ставове и намере, него их и реализује градећи модел
идеала ка коме тежи, а то је изражајно функционалан и поетски истинит исказ
који је моћан да савлада ентропију свеколике језичке и, подразумева се,
интелектуалне праксе.
Тежећи
ка потпуној поетизацији језика и његовој експресивној функционалности која надраста
логички систем представа и тиме (можда) отвара капије живота, смрти, осећања и
стварања, дакле интегралне врховне истине, Зорану М. Мандићу нужно се наметнула
идеја о Богу. Мада је једним делом формализована путем елемената хришћанске традиције, развијање ове идеје не
тече у оквирима религије, још мање догме. Чак ни њено извориште није у њима.
Идеја о Богу произилази као резултат песничког искуства па је трансцеденција
поетског идеала. У ствари реч је о својеврсном поетском теизму кога Мандић
супроставља и намеће логици рационалног и позитивистичког дискурса како у
језику тако и у животу. Из тог контекста произилази да је поезија пут до
спознања Бога или експлицитније – потпуна поетизација језика собом има да
донесе обожење човека и Човечанства, јер је језик услов постојања, примарна
реализација и, коначно друго име има.
Оно
што у овом правцу усмерава Зорана М. Мандића јесте чињеница да ни једна
представа о божанству (као ни све заједно) не може да у бити обухвати суштину
идеје Бога. Он сам то и констатује: „Неће песма о небу као о Земљи/ у једној
кожи њена душа је једна/ непоправљива је њена душа/ У свакој оној
непоправљивости с којом се/ не може о небу преко језика/ преко питања/ преко
знакова који никада неће стићи“ (Обогаљивање света). Дакле, не може се о небу
преко нечег, споља – медији и медијатори су ту немоћни. Небо је у н у т р а
истинске поезије у којој „Песма је молитва/.../ Њено узбуђење је преносиво само
у неким/ мислима/ Оно не дугује ни једној мисаоности/ Оно је јединствено за
себе/ по себи/ као Највиши/ ништа мање ни више“ (Обогаљивање света). Значи
суштина поезије је у узбуђењу, у емоцијама, у емоционалном понирању у божанско
биће. Таква осећајност не може бити манифестациона нити формални елемент
песничког чина. Она је унутрашње стање песника и природа језичког исказа. Стога
Мандић у песми „Апатин“ каже: „Нисам заплакао/.../ на Светог Николу/ од кога
сам научио да плачем у себи/ по дубини/ без речи/ без сопственог/ без икаквог
осврта на плач“ и „Христ није заплакао/ и много нас је тиме научио“. Ни знање
као у суштни ограничен систем представа које су логично повезане и дискурзивно
експлициране не допире до Бога: „О њему ништа не знам/ нећу да знам/ кад увек
знам колико/ и не знам“ (Други).
Потврду
конзистентности овакве тежње Зорана М. Мандића опет можемо наћи на крају песме
„Свлачење језика“: „Језик у мраку сопствени/ невид/ светлом крстио/Језик
језиком даривао“. Ови стихови представљају чисту сензацију која нас уздиже до
прапочетака. Овај језички израз у директној је корелацији са старозаветним: „На
почетку беше Бог и Бог беше реч“.
Тако
јекњига „Апатин и песме од пре“ песнички покушај осмишљавања и оправдања
поезије не само као уметности него и као егзистенцијалне могућности човека. У
њој Зоран М. Мандић чини се први пут од када пише, даје предност емоцијама и то
пре свега на рачун рефлексије која доминира његовим ранијим стваралаштвом.
Ова
књига отвара многа питања која у овом тексту нису ни побројана. На њих ће
вероватно одговарати будући биографи и озбиљнији проучаваоци поетике Зорана М.
Мандића. Овај текст је скромнијих амбиција јер је тек прва реакција на једну врло
добру песничку књигу.
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Петар
Р. Кочић рођен је у Бајмоку 1961. године. Дипломирао је на Филозофском
факултету у Новом Саду на групи за југословенске књижевности и српскохрватски
језик. Пише поезију, књижевну и ликовну критику. Објављивао је у „Политици“
„Политици експрес“, „Борби“ и „Дневнику“. Професионални је новинар првог
програма Радио Београда. Живи у Сомбору.
Овај
текст је објављен у Књижевним новинама „Свитак“ (Пожега), број 22-24/ 2000. и
то у оквиру „Портрет књижевника Зорана М. Мандића“.
