НИКО ВИШЕ НЕ ВИРИ ИЗ ЈАЈЕТА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НИКО ВИШЕ НЕ ВИРИ ИЗ ЈАЈЕТА

Усред посрнулих ликова

мале сенке запркосише великим С.

Као по ћилму размилише се шаре

знакови и чворови

Наста несводива узајамност

познатих и непознатих околности

На високој столици од полуосушеног

прућа

критичар саставља азбучни речник

шифрира околности у њему

испитује језичке раздаљине које их

поспешују у устима

у облицима страсти слаткости

Усред посрнулости

призори прождиру неопрезне ликове

Опрезни потом наваљују на призоре и

Једу их са појединим ликовима

На сцени великог ждрања нико није

поштеђен

Као да су им ајкуле одгризле поједине

делове тела

текста

Међу сенкама пометња малих и великих

пометњи

презрели песници међу њима усавршавају

алхемију трулења језика

подзнакова

Нема изненађења

Нико више не вири из јајета

(1999)

Песма (стр. 51-52) из књиге „УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР“ („Просвета“, Савремена поезија 2000, уредник Чедомир Мирковић, Београд, 2000).     

РАЗМЕЂА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

РАЗМЕЂА

Не знам шта више не-рећи

а да при томе све буде казано

као кад се први пут проговорило

усред мука

с којим смо сишли на води

пили са њом

Пијани од речи

нашли смо се тамо где смо

на средини између тела и душе

која је непрестано бацала уже

с једне на другу страну

верујући да знамо где смо

са колико лакоће можемо да прескочимо

тајни зид

који је невидљив увек тамо где смо

мада ни њему никада није лако

поготово када мора другачији

(видљив)

да буде

Песма (стр. 54) из књиге „УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР“ („Просвета“, Савремена поезија 2000, уредник Чедомир Мирковић, Београд, 2000.).

РУТИНА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

РУТИНА

(Мој побуњенички „мали наслов“)

У једном од мојих све чуднијих подсетника данима тавори реч „РУТИНА“, нервозна, да ли нестрпљива- не знам, али свакако устрептала од чекања и нагађања да нешто напишем о њој, а потом тај текст(ић) похраним у збирку, или ризницу мојих есејморфних „малих наслова“. И, ево, као да овог тренутка и она – та реч, стиже на ред- да је помилују моје мисли. И моје друге речи. И да не мора више да данима чека као незапослени грађани пред једном од филијала Националне службе за запошљавање у њиховој „малој великој“ Србији.

И сам сам се обрадовао када сам други пасус овог тексти(ћа) запчео реченицом: „Живот је рутина“. Али збуних се необрадовано, што ту изјаву одреднички додох уз помоћ туђе речи /туђице, која се као латинизам одомаћила и разбашкарено угнездила у мом матерњем српском језику. Да ли то бејах неопрезан, или језички некоректан сам према себи, не сазнадох одмах у овом пасусу, колико у том незнању осетих страх од још једне српске неискрености према разматрању појмова употребе туђег у свом језику. И, ето ме кривог у том послу, спремног да још једном поновим реченицу: „Живот је рутина“, некада дуго, а некада много краће, понављање истих радњи, поступака и додворавања начинима што се једино и да решити прихватањем тих начина, као што су: дисање, гледање, корачање, па и писање.  Можда ми, у овом тренутку, зато и паде на ум примсао да је време да у нашем језику извршимо, чак и побуњенички, велико спремање у прочишћавању његовог уређења. Ето, на крају и покајања, јер у правом тренутку уместо речи „систем“ употребих реч уређење. И спасих тако, од одреда, а не легија, туђица овај мој побуњенички „мали наслов“.

Субота, 25. август 2018. год.    

ДИВ, ЈУРОДИВ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ДИВ, ЈУРОДИВ

Див у фусноти са

кретњом за сврабовима испоштене

коже

увек мало поред

као у тексту С. П.

више или ниже

пре него што се трајно преселе

претње облика у облик претње

Он је ималац Речника у коме се свака Реч

поноси лаким осипом нагађања

Његов говор повезан је ћутњом у

низове исправки

у коме ниједна форма

ниједан троп

није ослобођен трена од присећања

Он се не спотиче чак ни у заборављеној

игри токова

вечера јуродивски ручак усред јутра

на длану

трајно се премећући у напор тренутка пуног

супе чарапа и кочија

Једини сведок је оног који ће се вратити

Да нешто остави и ништа не однесе

За њега је лудост бити другачији чак и кад

греши

Увек је Неко пре и брже усред Песме без

митова

коју историја трује киповима без руку

носева

длака на језику и

оних силних припадања знању

Он је ОН

Песма (стр. 55) из књиге „УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР“ („Просвета“, Савремена поезија 2000, уредник Чедомир Мирковић, Београд, 2000.).

ДВАДЕСЕТ И СЕДМИ ОКТОБАР

                                                                    Моја мајка
                                                                   (1921-1998)

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ДВАДЕСЕТ И СЕДМИ ОКТОБАР

Двадесет и седми октобар је

други месец како ниси са нама

како нас само у сну дозиваш

прво једног па другог

па опет прво другог па првог

Само је језа сведок како нестварност

подстиче тело да гори

са сном и његовим књигама

Два црвена гербера укрстио сам уз лице

дрвене пирамиде

Једна реченица у два реда на њој

Д. М.

1921-1998

мало сасвим мало математике за једну душу од

душе

мало и најпрецизнијих симбола којима могу

да се

укрштају

Десном ваздушном косином исто презиме

неко даљни

наспрам на споменику над другим гробом

туђинац са именом и презименом брата Д. О.

И две пламеном преполовљене свеће

Снег

А с њим једна једина реченица

Волим те

Песма (стр.49-50) из књиге „УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР“ („Просвета“, Савремена поезија 2000, уредник Чедомир Мирковић, 2000). 

УЏБЕНИК ПОЕЗИЈЕ

                                                                     Ел Греко
                                                          Христ који носи крст
                                                       

ЗОРАН М. МАНДИЋ

УЏБЕНИК ПОЕЗИЈЕ

            Често се сећам, све чешће и интезивније, од када сам све убрзаније, узбидљивије и непомирљивије почео да старим,  да сам као гимназијалац сањао како пишем уџбеник поезије. У том сну ми је све било чудно, од собе, у којој сам, међу зидовима од „дебеле“ тишине, седео за великим храстовим столом, до самосвести, о чињеници да до тада, још увек нисам, написао ни једну песму. А, и мало је било могућности да се из бољшевичког круга сиромашне породице са Светим Јованом, у којој је владао математички дух мог брата Душана, докопам неке од ретких књига које би ми помогле да напишем тај уџбеник. И, да га по том лансирам у свет у који је из дана у дан пристизао све већи број књига. Али, како год то звучало нестварно – не сећам се лика побуде који ме је, као младића, ученика на природно-математичком смеру, водио ка тој, за ондашње време, опасној авантури. Између та два, и једина, пола сећања, некако пребрзо се истопила младост, која је на првом месту морала да ме штити од мене самог. И од оне врсте надобудности, која је претила да ме скрене с пута, који би ме сулудо заведеног одвео у кошмар и безнађе. Нешто од тога сам, пре започињања писања мистериозног уџбеника поезије, записао у дневнику, који ми је недавно, после толико година страственог чекања, да га коначно отворим, неко свирепо и нељудски украо са мноштвом: других драгоцених успомена, вредно сакупљених књига, рукописа и писама.Тако да је, после те крађе, остао само горки мук неверовања, да са причом о идеји гимназијског писања уџбеника поезије, не могу даље без белешки из мог украденог дневника, са тврдим тамно-зеленим корицама А-4 формата. И све би остало у границама тог мука да једне ноћи он није, из свог црног свиластог сатена, проговорио, мирно и сабрано, онако како нас је мајка у детињству саветовала да не погрешимо у важним стварима. Као, на часу из српског језика када сам требао у неколико реченица да образложим суштину романа “Браћа Карамазови” Фјодора Михаиловича Достојевског, или да у пуном трку, као лево крило, центрирам лопту на главу мог брата Душана. На фудбалској утакмици која се играла на све или ништа. Између два најбоља улична тима у граду препуном српских досељеника из Лике, са Баније и Кордуна.И нађоша које су чиниле старе Швабе и Мађари. Сећам се да  ми је брат Душан, после те жестоко грубо одигране победничке утакмице, рекао – све је било као поезија, са пуно ритма и мелодије, коју, у било чему, захтева свака течна игра. На његове речи сећам се да сам брзоплето приступио питањем – да ли то значи да сам и ја, играо и центрирао, као песник. На моје велико разочарење брат ме је, само, иронично погледао и рекао – не, не значи то, али ова утакмица и наша победничка игра са којом сам ја командовао из везног реда, ако је добро упамтиш, помоћи ће ти да напишеш уџбеник поезије. Али, како да то учиним поред лопова који недавно испружише своје дрске и прљаве руке? Можда је од свог тог (не)сећања у мом срцу најважније веровање да мој украдени дневник још увек, после толико несрећних година, живи код неких добрих људи код којих на „чашицу разговора“, с времена на време, свраћају Ф. М. Достојевски, моја мајка Драгиња и мој брат Душан. Као часна и добра дружина. И чекају сусрет сам мојом левокрилном маленкости? Можда?

2018.

ЗАКЛЕТИ КОВАЧ ЧИТАЊА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЗАКЛЕТИ КОВАЧ ЧИТАЊА

Волео бих да могу сада

све о себи да поништим:

крајње безначајну хировитост, непотребне

гестикулације, неупотребљиве аналогије,

бесплодне ситничавости, неразумне тврдње,

одбране модерног песника без поезије,

дотеривање маште, живописана одступања,

смеле апострофе, похвале критичара, аплауз

мњења, прећутно поклоњење, безусловне подршке,

набрајање и низање прочишћених култова форме,

оксимороне, мелем смеха, учене алузије, необичне

риме, цепидлачења, згуснуту књижевност,

исцрпно тумачење, цитате, интертекстове, иронију,

приљежност и преданост, послове и дане, претходна

преписивања, накнадна приписивања, памћење војне и монашке

историје, вербална разметања, изопачена начела,

изопачена начела римовања, успостављање разовора

са читаоцем, занимање за пејзаж, написане предговоре,

уговоре, опкладе, пером потписана признања,

неосноване бојазни, научне строгости, ситнице које не

потврђују ни једну стару истину, пространи врт: тропа,

фигура и украса, потпуно слагање, бурне описе,

обрушавање на критичаре, вереничке љубави, завереничке

мржње, антологију љубавне поезије, онтологију

фантастичне књижевности, историју бога, измишљене

приче, рачвасте стазе, дискусије, шифре, лозинке,

историју вечности, попис старих и нових путовања,

одушевљење женским ликовима у пролазу, нацрте лавиринта

инферна, непристрасна суочавања, полупророчке описе,

дескрипцију снова, лукавства, еуфемизме, нехајно

опредељивање, зебњу, оклевање, безлични глас,

наглашавање, тачку у простору која садржи све друге тачке,

окрете, дешавања, спотицање, забрањено степениште,

преклапајуће место, поклопљене ствари, правдање,

дубину душе, дубину погледа, покушаје, злурадости,

ћутање, шупље речи, таван, подрум, азбуку симбола,

уплашено памћење језика, речник постмодерне, речник

античких старина, речник модерних новина, алгебру,

еуклидску геометрију, рачун дискурса,

да бих:

уверио себе одлазећег да је

пролазно кретање живота варка настала вратоломним

призорима унутар ње и сваке ствари која је безброј

ствари и безброј догађаја чија се неодређена рачвања

не могу предвидети

Нема ни једне жеље у овој жељи која је без

сопствене привлачеће силе теже

Оне су све, прва и последња, са предумишљајем

сложене и двосмислене

Нису боље, друкчије су

У њима се мудром безазленошћу жели нешто а да се

не зна шта

Добар део унутрашњег простора „срицаног одрицања“

затамљен је неким неповољним околностима

неко би рекао да су енигматичне управо зато што

су стварне, као што је то свако од нас за остале или

себе самог подједнако средство фикције

као и ликови

Без њихових кратких и дугачких сенки

позориште које је уследило с њима и у њима

незамисливо је

То личи на поноављање са предумишљајем необичности

које искрсавају пред маштом а не могу да је објасне

Главни јунаци изгубљени су у шуми: кула, пустиња,

ловаца, болесника, птица, кринова, мириса етера,

скитница, престола, пасторала, давних снегова и киша,

Њихова уметност има обичај да припреми и оправда

догађаје које описује

изводећи чудноват експеримент чудовања

тврдећи да у извесном смислу врлине нису довољне

без чудовања

Овакви списи песама

чије набрајање може да потраје до неброја

да се у њему сви пењу једни другима на рамена

заклети ковач читања разговора

радошћу чула ослобођених од свих моралних стега

Они личе на променљиву спремност и произвољни чин

који нема другог разлога од чистог мира

Овим нас је песник врло суптилно довукао

до свог немогућег порозног света

у којем се бића испреплићу и поигравају грађом

од које су прављени, тј. временом

Има у том стапању и два временска низа

која нико не може да преприча до краја а да не

изостави оно најдрагоценије;

-          да објави свој живот као збирку прича које

изгледају као кримићи чија се елеганција може

поредити са метафором или једним шаховским потезом

Не нагињи се премало над цитатима

да не останеш тужно и неповратно у себи недоказивом

После сваког читања узимај цитате / одвајај цитате

и остављај их у теглу из које ћеш кусати сав

пре-остали живот

Не бој се, заклети ковачу читања

читајући препознаћеш многе своје текстове

(1999)

Ова песма (стр. 71-74) објављена је у књизи песама „УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР“ фрагменти, стихови, елегијер (Просвета, Едиција „Савремена поезија 2000“, уредник Чедомир Мирковић, Београд, 2000).  

НИШТА НЕ ОСТАЈЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НИШТА НЕ ОСТАЈЕ

Ништа не остаје

ни нај-дубљи траг памћења

нема бољу суд-бину

Ма како се трудили да опишемо

Свет

споља и изнутра

опис не остаје

ни форма песме са редовима

узглобљеним

кроз одређен б-рој слогова и

звуковних с-лагања на крају

реченице

Све пре-остаје и личи на

слутњу која кида док се чека

Све пре-стаје

и последњи као први час

Бројеви умиру са сенкама

песак из-дише са пучином

поглед не-стаје са свим испред себе

И ја

И ти
И он

Сви

Све

Сво

(1999)

Песма (стр.76) из књиге „УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР“ („Просвета“, „Савремена поезија 2000“, уредник Чедомир Мирковић, Београд, 2000)

ПЕСМА УВЕК ИЗВРШИ СВОЈУ ФУНКЦИЈУ КАД ЈЕ НЕМА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПЕСМА УВЕК ИЗВРШИ СВОЈУ ФУНКЦИЈУ КАД ЈЕ НЕМА

Између моје моћи и

моћи језика

непролазно у потпуној пролазности

не шири се ни у топлом

ни у хладном

Не гледам другачије

нити је мој опис мог гледања

сигурнији од слике коју сам себи

стварам

Не ометам ни једну тему

не проширујем је

не сужавам

не дирам ни прерушене идоле

у љубав

у молитву

у гласање за другога

у идеју

у субверзију дискурса дискурсом

Нејасан сам и значајним ставкама јасноће

сопствене песме

у којој сам идол

дискурсне контрадикторности

Нисам субјект

са објектима ништа немам чак ни заједничку

ограду

лифт

ЈА пре мене у мени ЈА као песма пре текста

То је рад неопране замагљености и замагљене

опраности

Сопство не може да ме понови у следећем уздаху

Свет доживљавам и када ме омета битностима

грешним и стидљивим битностима које нису битности

Између моје немоћи и немоћи језика

пролазно у потпуној непролазности

не омета ме ни у ометањима ни у неометањима

Песма увек изврши своју функцију када је нема

Песма (стр. 85-86) из књиге „УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР“ („Просвета“, Савремена поезија 2000, уредник Чедомир Мирковић, Београд, 2000)  

Стојан Богдановић ПРОЗОР(И) ЗОРАНА М. МАНДИЋА

Стојан Богдановић

ПРОЗОР(И) ЗОРАНА М. МАНДИЋА

О Новим малим насловима из књиге Зорана М. Мандића Одбрана избора, Врање: Књижевна заједница „Борисав Станковић“, 2018.

         Зоран Мандић ми је јавио да ће ми послати књигу. Када добих књигу видех да су то три књиге. Не, није ми се учинило. У његовој књизи Одбрана избора су три књиге. По њему, прва је Систем са поднасловом као насловом Нови мали наслови. Систем је и наслов првог од 37 (малих) есеја. Реч је о мини расправи о хришћанској доктрини, о Божјим заповестима којима се устројава систем. Систем садржи и обавезно упутство са апелом за повратак Новом завету. Друга књига, по њему, под истим насловом, Одбрана избора, као и цела књига састоји се из две књиге, Нове песме (32 песеме) и Мишљења и коментари (18 мини есеја).

Овде ћу изнети како се види књига, по моме, Нови мали наслови кроз мој прозор.

Кад пођох на спавање уобичајено понесох књигу. Отворих Прозор, прозори иначе служе да би се отварали и затварали. Отуд ме запахну Мандићева мисао. Омами ме. Почех да се вртим. Читам, па окренем лист. И тако неколико пута. Видим да не могу то баш тако лако да прогутам па да се окренем на другу страну и да заспим као да ништа није било. Неће.

Устанем и узмем плајваз. Зашиљим га. И почнем да чешљам. Опет неће. Све је лепо и питко написано. Сложено. Крцато мислима. Иако свуда има по једна главна мисао потребан је чешаљ. И то два. Један који чешља крупне мисли и један који чешља онда када сте причу превели на свој језик, тј. када вам се учинило да сте је разумели. Онда чешљате полако густим чешљем. И у уживате.

Реч је о мини есејима који су истовремено чеховљевски кратке приче, а за неке од њих се може рећи и да су песме у прози. Језик је математички исцизелиран. То је стил. Не личе на школске есеје. Не личе ни на које познате. А нема ни много цитирања. Зоран М. Мандић је свестан да су велике теме оне најмање, оне које су у нама или у нашем окружењу.

Отворим поново Мандићев Прозор. Није добро отворити истовремено и врата јер би вам промаја у глави развејала мисли. Кренем у шетњу кроз књигу. Намера ми је била да разгрћем мисли. Али као у шаху мораш неке фигуре – мисли, да елиминишеш, да их склониш са табле, како би се ситуација разбистрила пре доношења одлуке који потез да одиграш, коју мисао да пригрлиш. Наравно, мора се првенствено водити рачуна о краљу – о главној мисли, и о краљици – о лепоти.  Тако дођох до наслова Шетња који бих препоручио као образац против „алергијских упала текста и крвних судова“, против „постмодернистичких теорија преписивања“ и против шетње у књижевним просторима у којима влада „преварантски дух и лажни књижевни кредибилитет“. Шетња служи за прибављање мисли, за њихово пребирање, напосе и за смањивање употребе бета блокатора. Она служи за побољшање циркулације мисли и крви. Не мастила, мисли!

При крају прве књиге, по моме, Мандић је кратко написао, Скупљачи туђег перја. То су они који стално некога нешто цитирају. Хоће да покажу тзв. ученост.  „Има и оних дежурних друштвених и ‘независних’ аналитичара и критичара, са угледом и без њега, финансираних из центара супртстављених политичких кругова, који ће иронично рећи – да је и ‘неучествовање’ у борби за углед, освајање угледа у сурово нечему(???), уморно недефинисаном и неуморно напуштеном којекаквом послу, ругање са собом и другима…“ (Углед)

„Употреба цитата је гора од употребе човека свиклог на болести интелектуалног немара скупљача туђег перја.“ – пише Мандић. Наравно, он мисли на цитирања у есејима, а не у критичким текстовима у којима би до изражаја дошле и мисли аутора књиге, или текста, коју критикујемо. Ово не значи да Мандић не уважава туђе мишљење него значи да има своје мишљење и да се је потрудио да га уобличи, да га напише. Да скратим причу, не (при)личи гаврану пауново перје.

Одавно сам прихватио мишљење Владана Деснице да есеј сматра уметничким делом. Мора да има песничку жичку. Ако није уметничко дело, онда и није есеј. Управо такви су есеји Зорана М. Мандића.

Мандић се успут сасвим природно понаша. О се поздравља са апатинским скулптурама и са уживањем посматра како се људи са њима рукују, а многи застану и да са њима поразговарају. Изгледају му убедљиво. Ауторитативно. Не размишља о оним Микеланђеловим. Ове су његове. Виде се кроз прозор. Мандић има свој Прозор. Он кроз њега боље види него обични смртници који отварају прозор само проветравања ради.

Прозор је симбол светлости. Он означава наду да се може изаћи из тешкоће.

На прозорима су код нас, због веровања, прозорска окна смештана у рамове који су имали бар по једну пречку усправну и по једну хоризонталну, тако да су те пречке чиниле најпознатији симбол хришћанства – крст, који је штитио од урокљивих погледа кроз прозор, па и од уласка ђавола кроз стаклени прозор.

Често се у разним ситуацијама користи израз „прозор у свет“! Мандићева књига Одбрана избора је, свакако, један од таквих прозора.

Под прозором су се певале песме…

Кроз прозор се слушају славуји…

Кроз прозор улази сунце.

Кроз прозор излази дим.

Кроз прозор баба крпом истерује муве.

На прозорима ставаљају мреже против комараца.

Прозор није обична рупа.

Прозор отвара очи.

Затворски прозор је цинизам. Зато нас Зоран Мандић и ослобађа затвора. Али нас уводи у лавиринт „ћораве кутије“ која симболизује Мала места.

Рабиндранат Тагоре тврди: „Човек је по природи уметник.“ Знано је да перецепција зависи од рецепције, тј. од рецептора. Зна се, такође, да је поглед завистан од ока и да је слика коју човек прима преко ока „наопако“. Човек човека гледа наглавачке. Тек у мозгу се формира слика какву човек има о физичком изгледу човека кога гледа. Значи, слика о физичком изгледу не зависи само од рецептора, од ока, већ и од посматрача – од „уметника“. Дакле није све ни у прозору!

Мрави улазе и излазе кроз рупицу поред прозора. Није их брига да ли је прозор отворен или затворен. И Мандић користи рупице. Он улази у разне поре друштвених проблема. И није га страх да из мрака друштва, из мрачних дубина људских бесловесности,  изнесе на видело мрачне пошасти људских измишљотина, последице на силу увођеног неолиберализма, сиву економију, грамзивост – за шаку долара, и стави у свој Излог своје радње Одбрана избора како би сви видели гадости нашег система.

Мандић је у својој књизи изнео доказе да прозори не служе само да кроз њих зрикнете, да баците поглед, да се огледате, да нахраните голубове и кад се сетите да их оперете.

Питање је да ли могу да одбраним овај мој „избор“. Зоран М. Мандић је високо подигао лествицу. Али изабрао сам Одбрану избора! Није ми циљ да је прескочим. Задовољио бих се да бар доскочим. И то не због себе, не ни због Зорана М. Мандића, него због његове књиге, која је заиста сјајна.

2018815, Ниш

Извор: Стојан БОГДАНОВИЋ: ПРОЗОР(И) ЗОРАНА М. МАНДИЋА

ТЕЛО

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ТЕЛО

Тело је ипак само тело

Као што је ауто увек

Само ауто

Са слично дизајнираном

Формом

Међу другим аутима

Са линијом као пушка

Са кратким кундаком

Који служи дугу цев

Тело има своју

Анатомију

Оно на себи и

У себи поседује све

Врлине најсавршенијег

Носача

Звука

Лепоте

Слика

Оних које долазе

Споља

Без којих не могу

Оне које се рађају изнутра

Као књиге незавршених

Мисли о причама кроз чије је

Фантасмагоричне пределе

Тело проносило главу са њеним

Ненадмашним софтвером и њене

Очи са камерама и скенерима

Који су све то забележили

А потом фикцију

Снимљеног материјала  послали

На штампање

У Божијој штампарији

Боже

Колико су велике чекаонице у

Твојим установама

Као у страним хируршким банкама

У којима су наводно на чување

Законом депоновани заробљени

Корпуси српских резервних органа

Заједно са звуцима

Лепотама и сликама

Са њихових дотрајалих носача

Заједно са неизгласаном сагласношћу

На референдуму

Боже

Како је неспретно промакао твојој пажњи

Тај пропуст

Једне од твојих

Народних скупштина

Субота 4. августа Господње 2018.

ПАРОВИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПАРОВИ

Све је почело са „су“

Они су:

плус (+) и минус (-)

Авељ и Каин

лева и десна:

                страна

                рука

                срчана комора

                хемисфера мозга

Они су у што би Ками рекао

у извесном смислу

једначина са две непознате

X (икс) и Y (ипсилон)

Они су у скоро свим колективним

Спортовима (играма) најизразитије

рецимо у фудбалу и ватерполу

одбрана и навала (напад)

Пар су

вереник и вереница

па

муж и жена

али та дистинкција највише је

уочљива у разлици између слике и

антислике

између песника и романописца

који је увек неко у књижевности

старој и новој

модерној и постмодерној

онај коме се не поверава чување

кључева маштаонице

Бог је добро

заиста добро поступио када је прво

замислио улоге а тек након тога их

поделио паровима

па и парним органима ријалити помаме

у свету све већих денудација

илити

разголићивања

која личе

на катастрофалне ерозије и

 друга трошења и упропаштавања

плодних земљишних површина

под апокалиптичним налетима огромних

падавина

полуделог ветра и

поплава наликих на старозаветне

потопе

ИЗВИЊЕЊЕ

Извињавам се госпођи ИНТЕРПУНКЦИЈИ што сам јој се после дуго, дуго времена, вртио у овој песми и то разлога како би је уз њену драгоцену помоћ извео на ПУТ ЗРЕЛОСТИ.

    11.8.2018.

ГЛОБАЛНО ЗАГРЕВАЊЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ГЛОБАЛНО ЗАГРЕВАЊЕ

(О злочину и казни)

Сами себе смо

човек и људи

претворили у велику

заједничку рерну у гасну комору

микроскопске пећнице у

екстремно отворени политички камин

 из кога

извираху и навираху један за другим

помахнитали пожари

стравично немилосрдни гутачи

облака

биљака

животиња

људи и њихових домаћинских поседа

Све као у паклу црвено и

болно као опекотине највишег н-тог степена

беше у пламену

континенти и обале океана

мора

река

језера

потока

Разуларена немоћ харала је и још хара

сценама тог хорор филма

који је сам себе снимио

својом запаљеном камером

још сугестивније него ли што то чињаше у

верзијама својих ратних стања и нестајања

И све то од силног немара

Човека и људи

Постаде ватра

толико смела

ужурбана и и несамилосна

да  ни пепелу не стигну да покаже

своју огромну сурову моћ

злочина и казне

завођења људских глупости у

нееколошки прах и пепео у

кремирање свега што није умело

да се извуче из црвеног ватреног обруча и

побегне из његовог загрљаја у воду

у којој изгинуше и рибе

и хлорофил

и небеско плаветнило

и забелешке о њему на сликама

Ван Гога и импресиониста

Васцела васељена у шоку све то посматрше

и гледаше како јој у самртном ропцу

(из)гореше

вера и иконе светаца заштитника и

деца и

јецаји њихови

као у српским кућама

у Лици и Далмацији

на Банији и Кордуну

које у

Другом светском рату усташе запалише

заједно са укућанима у њима

које су жестоко гореле са

закључаним улазним вратима

док су се зликовци наслађивали гледајући

како горе и њихови крици

и како нико не остаде

нико ама баш нико

чак ни ватра која сама у себи изгореше

На крају тог глупог самоубилачког

удруженог злочина

огласи се само собом

својим тешко опеченим гласом

питање

Зар су заиста ти бивши  људи

били толике незналице и пиромани који су

залуд након толико година мукотрпног стварања

изгорели

у ватри коју су сами подметнули

На Свету Петку господње 2018.

УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР

ЗОРАН М. МАНДИЋ

УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР

1.

И мање

као и више од живота

једнако је животу

његовој простоти

која језиком палаца

и сенке нас његових

ствари

нехајно распоређују

по колонијама

вртовима божијим

Ми

његове ствари

узалудно се упињемо

да разлучимо

сјај сунчев од мрака у

космосу њиме окружен

од звезда ометан

2.

У мраку

негде у светлости изнутра

где мрак војском

тамне мрље своје штити

Ми ствари

заносно певамо светлости

3.

Ево гласа песме

-          Мене Бог није одабрао

да те само волим

већ и да те објашњавам

свету

оно што осим тебе

нико други

нема на њему

ни ватра ни вода

ни реч

у коју се уливам

сваки пут

кад изговарам твоје име

из које не могу да изађем

иако знаш да сам у њој

да је у твом уху певам

Мене је Бог одабрао

да ти у песми подигнем дворац

и да у њему останем као твоја

сенка

као неми чувар гласова

који ће одабрати речи за тебе

за твоје ухо

а

можда и за твоје срце

4.

Овај свет

од гранита и урана

у којем отичемо са рекама

зелених очију

постао је велика радионица

Срце су почели да пресађују

Прерађују се и песме

писане само за срце

5.

Дубоко на дну сенке тек

видљивог трага успомена

последњи песник записује

лабудову песму

не би ли стигао у срце

за које је песму испевао

6.

Прозори света сами се отварају

ликом лику усеклина блиски

погледом у дубину пулпе божијег

плода

продиру

кроз секрет и пурпур васељенског

меса

кроз неописиво баштенско благо

илузија

кроз кадионице и парфимерије

чистилишта

кроз судње оклевање над самим собом

над преврнутом сликом у сребрном

огледалу

кроз сутеску змијолике реке која

свемир од њега самог раздваја и

уноси ствар без митолошких

података

у неку од чекаоница у којој је

божије

победило сва друга стрпљења

7.

Једначине чија се решења добијају

рачуном

болују од својих решења

О здрављу неједначина нагађа се

мање или више као о животу

Усред његове простоте неко је

око математичког штапа

завртео земљу

па је вртоглавица узела право

за себе

да се нађе у првом реду предавања

о хелиоцентричном систему

8.

Све је у истом тренутку

Сасвим другачије

Него ли што то тренутак мора да

Потврђује

9.

Иза прозора

унутра у проширењу усеклине

у њеном дробу

у мотилишту спирала

цеви и сонди

не постоји неко ко би био једнак

ником

његовој неприкосновености

без података

без лица

без вере

без веровања

Мрак у срцу светлости

води се као мрак

10.

И мање

мрачније као и више светлије

једнако је невидљивом

његовој простоти

која свемиром палаца

и сенке нас његових

ствари

распоређују

по колонија интуиције

божије и божијег знака

усред свемирске ноћи

Песма „УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР“ (од 1. До 10. на стр. 63-67) из истоимене књиге песама „УСЕКЛИНЕ,ПРОЗОР“ („Просвета“, „Савремена поезија2000“, уредник Чедомир Мирковић, Београд, 2000).