DVADESET I PRVI VEK

                  Moj brat Dušan M. Mandić 1966. godine kao maturant apatinske gimnazije

ZORAN M. MANDIĆ

                                 DVADESET I PRVI VEK

         Dvadeset i prvi vek je tu. Svuda oko nas kao trava na pustoj poljani. Oseća se da ga je nakon đurđevdanskih kiša ogrejalo junsko sunce. Ali, nekako je mlak. Spor.Kao da je u penzionerskoj  šetnji Kalemegdanom, ili,  Dunavskim kejom. Nezainteresovan, ko se to s njim šeta.Melanholičan poput Ikara pre nego što se strmoglavi dole uniziju čovekove praznoverice.

          Obučen je poposlednjoj modi svog prethodnika. Sa kravatom. I namirisan parfemima i kolonskim vodicama koje kravatom. I namirisan parfemima i kolonskim vodicama koje upijaju nervozu ljudskog tela. Ne osvrće se na zazore i stidove, koji ga okružuju. Govori, samo, engleski. Neprestano budan, najviše zbog vedrine koju budnost povlađuje mudrosti. Na vidno isparcelisanoj karti sveta, malim, siromašnim i nemoćnim nikada ne ide ugoste. Oni dolaze njemu na noge da ga mole u svemu. Velikima pušta sve na volju spreman da se nakratko jedino odmara u njihovim garderobama. Kladionicama, kadionicama i čistilištima.

          Pesnici su izvan svakog njegovog interesovanja. Čak, ni u internetskim pretragama ne obraća pažnju na skepticizam njihovog modernog mišljenja. U načelu finansira model opšte demokratije

nudeći novac jednako i za gašenje njene nekontrolisane vatre. Uživa u sastavljanju političkih, kosmičkih i vojnih tinmova. Paktova. Baza. Zalaže se za organizovanje turnira nakon kojih mali ostaju i bez ono malo što su imali. Što su znojem svojih nacionalnih mitova srećno sačuvali.

          Njegov korak razvija strašnu neprirodnu buku. A, priroda ćuti, kao da joj je neko odsekao jezik. Ćute I pesnici. Ćuti vasceli Namagaračeni svet verom da će preko noći ružan biti zamenjen lepim Snom. Kao da svako za sebe u tamnom vilajetu metroa čeka svog Godoa.