ЗОРАН М. МАНДИЋ
РУКЕ
(запис о важној мелодији природе)
Руке брзо остаре, говорила је мати. У брзини тог немилог процеса настаје њихов
тужни срам због кога се стидећи склањају од уперених погледа. Од видео океаана
људског ока које, једино, као човеково име никада не (о)стари. У рукама је, као
код каквог професионално обученог чувара сав људски живот, било да оне треба
нешто да: обруче, заруче, уруче, препоруче, прируче или поруче. А, било да
одруче бројне похотнике од злих намера да у рукама држе: нож, бомбу, или
пиштољ.
На рукама се дете износи из породилишта, држи на крштењу и
вакцинисању. Њиховим топлим стиском дечије ручице прелази се улица, држе
заставе и други барјаци. У конклудентним радњама и реакцјама рукама се
безрезевно поверава одговорност за: част, сигурност, безбедност и веровање
и да је тачна мисао по којој је човек без руку биће остављено на
неправедном цедилу судбине. Такво биће највише личи на оног тужног несретника,
који не може, никада и никоме, да одручи, нити да се потврди у животу, страсти,
љубави и борби за свој лични идентитет и одбрану поноса своје сваколике:
националне, верске, интелектуалне, политичке и емоционалне припадности. Зато,
саветнички је упозоравала мати да руке треба свакодневно чувати и неговати, да
би, колико толико, човек појединац, дохватујући дотакао своју уписану судбину.
Нема коментара:
Постави коментар