10. фебруар 2017.

УСРЕД ГРОБЉА У ГОМИЛИ


             Зоран М. Мандић, Стеван Раичковић, Антоније Исаковић и Радивој Шајтинац
                                            на гробу Душана Васиљева у Кикинди

ЗОРАН М. МАНДИЋ

УСРЕД ГРОБЉА У ГОМИЛИ


Помињу ме на страни и по страни
са стране навијају на моје странице
на њихове оштре ивице никог посекле
на ивичњаке
о чију се обућу спотичем сопственим
призором
Чујем да ме и природа прислушкује
шаљући стално неком неке извештаје
о мени
Не знам шта то подстиче радознале на мене
на мој већ препукао глас изнутра
на мој већ исцурели исписани рукопис
гледања и рачунања
колико могу да не мислим рецимо усред
гледања
Мирног ме помињу немирни
неспретни да узбуркају и један раствор у
Њему
неуки да запишу формуле силне хемије која
те растворе држи у ропству
као Мисао
као Идола
као Пресудитеља
као чај који се хлади брже од тела
Зашто
Зато што није од меса
зато што није довољно упрљан својом
личном температуром
Помињу ме како на гробљима претражујем
имена оних који су отишли пре нас
говоре како седимо на некој огромној гомили
реченица коју растављам на речи
а слова на гласове
и пуштам да се попут папирнатих змајева вину у
Небо
У биографију
У графију

У Ништа