04. фебруар 2017.

КЊИГА НАШИХ ДАНА




                     Зоран М. Мандић и Саша Радојчић на Бранковом колу 2002.
  
                   
САША РАДОЈЧИЋ

КЊИГА НАШИХ ДАНА

         Свет је одавно престао да буде целовит – па зашто бисмо онда у својим беседама о том свету тражили целовитост неког вишег реда? Зашто бисмо хтели да наш говор исцрпан – када је неисцрпност света оно што нас, на крају, потиче на покушаје да га тумачимо? У Малим насловима, збирци жанровски неухватљивих кратких текстова (есеја, записа, есејизираних стихова, лирске прозе...), Зоран М. Мандић полази управо од тих двеју немогућности наслућених још с краја деветнаестог века, немогућности у чијем претресању је протекао добар део књижевног двадесетог века, у чијем знаку ево почиње и двадесет први.
            Мали наслови су права књига наших дана, ужурбаних и нестрпљивих, дана несклоних претресању виших, у системе обликованих разлога, књига једног ума који је истовремено крајње сензибилан и крајње циничан, издајник и онај кога издају, ума који се препушта и опире увек у исти мах и увек истим стварима. Стварима, за за које ће у једном од малих наслова Мандић написати да су „освојиле свет“, да су „мртве и стога вечне чињенице живота“.
            Тематски опсег ове збирке кратких и сасвим кратких текстова неочекивано је широк; та ширина заправо симулира ону врсту семантичког бескраја у коју се разлива наша савременост, неизлечиво недоследна. Ипак, и то је онај донкихотовски моменат Малих наслова који нас осваја. Мандић свој текст недвосмислено пише са вредносно активним амбицијама: питање је само да ли терапеутику ситуација или критику актера. Разлика у акценту није тако мала као што можда на први поглед може да се учини. Јер, Мандић није реформатор нити пише вазда подобне политичке коментаре. Он је једноставно песник који се одмара (скрива?) у жанровски неодређеном ткиву Малих наслова. Чинјеница да су текстови из његове нове књиге били претходно објављивани на страницама дневних листова не сведочи, чини нам се, о ауторовом настојању да хвата прикључак са трендовима, већ пре о његовој жељи за отворенијим и живљим дискурзивним деловањем. Свесто притиску медијске технокултуре у којој бити значи бити емитован, такође не сме унапред одбацити као могућ мотив.
            Било како да су унапред подешени пишчеви инструменти, чињеница је да нам они на крају предају особене, дакле, личним печатом обележене слике једне можда само привидно заједничке стварности – или „песниковог сна“. Мандић ће се већ,  у самом тексту, потрудити да нас разувери да је о тој стварности још увек могуће говорити на начин који се неће „урушити у сопствени пепео“, који неће насликати још један „портрет празнине“.



(„Став“, 28. јануар 2004, Сомбор)