14. јануар 2017.

БЕСТИДНЕ БЕСЕДЕ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

БЕСТИДНЕ БЕСЕДЕ
(о играма тронова и дронова престола)

            Читалац, који је увек спреман, безобзира на персоналну спутаност у усменом излагању, на поштено признање и опис својих осећања, из прве ће, у оквиру одређених анкета, рећи да је уморан од разних беседа, које се поводом добијања признања  изговарају, а потом истакнуто уоквирене на видним новинским местима и ступцима – објављују, објашњавају и коментаришу. На тај начин он у извесном смислу, како је на то у једној прилици хипотетички указао Х. Л. Борхес, брине и о многобројним каварењима језика учињених „да би се постигло нешто што није било ни обојено“, нешто у чему се желело створити „укус“ неке врсте магије. А, све то да би се публика убедила, или пак претварала, да верује неуверљивим изјавама незаслужених славодобитника ових, или оних комплимената и награда..
            Уместо да се добитници, или тзв. лауреати неизбежно стиде беседа за незаслужене награде и „ловорове венце“, којих је у савременој Србији из дана у дан има све више и више него: стећака, споменика, домова културе, или обданишта, а за које су се изборили разним закулисаним радњама: трговинама, лобирањима, намештањима и најбизарнијим куповинама – то уместо њих, као да мора, или треба да учини поштени читалац, док невин, без разлога, црвени у парадоксалним навалама игри фигура рефлексија, спекулација и одраза читалачког огледала. У тексту, већ поменути Борхесс неретко је упозоравао на бестидност, као феномен који постоји, али који ће неминовно проћи зато што све образованији читаоци све ефикасније прозиру и презиру њихове лакоумне и лакомислеће носиоце. Међутим, као да се чини да је још увек рано за „покрет“ отворених примедби, које по неким критичарим демократије и политике бесмислено упропаштавају смисао искрености читалачке рецепције. И успављујуће исповести свих  „ја“ њених мишљења. Оне, које је сам Бог послао на важне оперативне задатке препознавања катастрофичног сатирања вредносних стандарда и моралних принципа. Међу „држаче сенки“ што труну у прљавој води бахатих понашања. Бахатијих од сваког обећања за исказивање потребе преваспитавања, покајања и гриже савести. Једнако у животу, као и у  тестаменту и међу сведоцима. Зато је тешко са успостављањем ~режима примедби“, једнако са илустрацијама и без њих, поготово за оне, који не раумеју поједина, нарочито скривена, издања света. У којима је све различито изнутра међу појавама пражњена надулих шупљина и жлезди. Умних, хормоналних и чулних. Контуралних и закрчених, као крвни судови пренапрегнути неискуственом еротиком доживљаја улога тромбова и несретног Деда Мраза.
            Бестидност „великих“ и „малих“ имена беседара, односно беседника (у форматима појединих: онемоћалих академика, селектора националних пензионера, уредника, антологичара, председника удружења разнотоних и разнобојних стваралаца...), који своје беседнице беседљиво, без и трунке гриже савести, трпају у уши јавности поштеног, али  све уморнијег читаоца, превазишла је и оне највише врхове моралних превара, којима беспоговорно и вазално служе: литерарне, уметничке, уско књижевне, па и научне савремености. Можда се при том треба присетити речи Џорџа Куциа јужноафричког нобеловца: „Дође покаткад тренутак када гнушање и стид токико нарасту да сваки рачун, сваки опрез бива надвладан и човек мора да делује, што ће рећи, да и проговори.“, па макар и против себе и етике награђивања у овом нажалост све безбожнијем и неуређенијем свету којим владају накарадне и наопаке ствари и „мерила“.
            Зато беседа, као говор припремљен за конкретну свечану прилику у листер оделима, препуна цитата и елитистичких поређења, не само да је изгубила углед поверења, које треба да се озонски шири, него и драж истине и елементарног хришћанског поштења. И симетрије сагласности предлога разлога и повода са одлуком. И исходом. Зашто? Зато што као таква више није ни узвишена китњаста композиција речи, већ банални препис разних дисонантних глупости, које непоштени беседник унапред приписује себи. Неко је то назвао отимачнимом цитата. Трпање у шупљу врећу Богом сачуваних лепих и паметних мисли. А, неко захвалама предлагачима за част уласка у какву: академију, парламент, или неки (пост)модерни фајнал-фор, или не дај Боже у збирку предлога балканских кандидата за Нобелову награду.
            Унизивачи суштине и имагинације баште беседе, као личне части говора, не схватају да је беседа, истовремено, и коментар, и проглас, и оксиморон и иронија, када се нешто важно и заслужено говори. Када се нешто о важном поручује. Када се зна да тло бесде, као и најмањи врт, има свој тло. И своју гравитацију. И да врт без таквог ослонца никада није врт чак ни у својој најшаренијој фази. Када све буја и претвара се у мирис ведрине. У душу хране и храну душе. Када се не зна када је врт лепши. Да ли у освит зоре, или у предвечерје, када сунце затвара своју „радњу“ и предаје боје духу старогрчког позоришта. А, да се при том зна да је у тој ни мало једноставној игри сунца и природе све подрђено Божијим заповестима. Игри препознавања на рубу мимикрије. У улогама војника и двојника. На „фронту“ на којем једне боје „гину“ у другима да би поново  васкрсле у боје. У нови живот смрти. У нову смрт живота. У вечност хумуса истине. У веровање у Богочовека. У веровање да у васељени постоји тежња за етиком.Да смо тај универзум ми у којима постоји морална свест. И да ту нема места за нагађање и лицититирање са спекулацијама. Јер тамо где рецимо песник сања да ће надживљујући себе пронаћи пут до врта истине, као метафоре Бога, започиње прича о томе како га, као и читаоца с почетка овог текста, уморише напор и невоља тог надања. И веровања да ће после себе моћи да траје као сенка. Као онај игриви поклон што стално измиче између прстију. Између делова света згасности у тамном. У души неке мале вечности која траје онолико колико и само незнање о њој. Јер, свако од нас је увек таман онолико колико је. И преписан. И подвучен.И неподвучен. Писац није птица зато што птица има право да не буде писац. Да не сапиње своју слободу писањем и његовим немирима. Да лети искрено без обавезе док не падне уморна, гладна и смртна, Као писац.
            Беседници, као наручиоци сопствених награда, неумитно завршавају на ђубришту историје: речи, сећања, препорука, успомена, па и налога (ових или оних?). У „Фарадејовом кавезу“. Пре, или касније. Откривени у крађама и прекрађама. У лажима и паралажама. У изопаченостима цитирања. У лудилу парафраза и диктума. И све то у Србији у којој се годишње, према неким изворима, подели и више од 300 награда А, немоћно неспремни да у каквој исповести проговоре о својим преварама. Немоћни да затраже и опроштај речима: „ Ову награду ја „тај и тај“ добио сам захваљујући кругу мојих: доушника, пришипетљи, увлакача и полтрона, па је тако овај славодобитнички венац око моје главе више омча, којом лажи и намештања морају бити обешене.“.
            А, врт истине? Врт истине, иако замагљен питањем о његовој суштини, говори немуштим језиком да нема ни велике ни мале вечности чак ни за оне што мисле да су најбољи.  И најнесрећнији из тог врта излазе под руку са својим малим срећама.  И остају богољудска бића чистих руку, језика и снова.А, слава, заслужена или незаслужена, је срање онтолошке несигурности славара. Они који славе увек рачунају на којекакве попусте судбине. Често ирационално верују да ће их њихови свеци ослободити терета хипотека. Моралних и естетичких. А,свеци никада нису открили кога они славе.