Zoran M. Mandić i Milorad Bata Mihailović 19.08.2003. u Batinom beogradskom stanu
ZORAN M. MANDIĆ
HANIBALOV ŠATOR
Između poziva požarevačkog književnog časopisa
Braničevo za učešće u njegovom broju (prvom dvobroju za 2011. godinu) na temu «
Pitanja, čuđenja, nervoze (pre)vrednovanja...» i Platonove tvrdnje o čuđenju
kao izvoru filozofije, nečujno distonira okean ambivalentnog vakuma (praznog
skupa) u kome se, kada je u pitanju savremena srpska književnost, naši misaoni
oblici zapliću u nerazrešive: etičke, estetičke, poetičke i «klasne»
protivurečnosti. U tom zaplitanju plašljivci beže u lagume ispod ekrana svojih
pametnih skenera bojeći se za «glave» njihovih snimaka na koje besprizorno
jurišaju gospodari sa čekićima odlučivanja i presuđivanja. U maloj Srbiji tako
godinama samozvani redari vrednosti i transparentnosti njene književnosti pišu
istoriju njene sve dublje septičke jame.Oni to, mora se priznati, čine sa
kamaleonskom «elegancijom» velikih prevaranata i trgovaca na koje nažalost nema
ko da udari i da im se suprostavi makar tektonskim pitanjima praktičnog uma,čuđenja.
Naizgled, to liči na kameju bezvremenog iščekivanja slučajnih pitača i
pitalaca, onih, koji su u odrastanju sa senkama, naučili da hrabrost, pored
sopstvenog, rađa strah i u onima drugima, sa druge strane dobro označene/ozračene
crte. Prirodom, karakterom i statusom te “crte” pomalo se bavila i Hana Herš u
svojoj Istoriji filozofije – filozofiji čuđenja, što me na momente podseća na
pesmu pagana Hanibala Orševskog, koga nema čak ni u antologijama sećanja, a
kamoli u zapisima nekog jadno preživelog pergamenta. U lošem prevodu Hanibalove
pesme “Po-sveta” stoji tekst:
Ne posvećujte, ni ovo, ni ono.
Čekajući
Hvala
Hvala
može da te ukine na prvoj
raskrsnici.
Sa koje se niko živ nije vratio u
svoju posvetu.
Pišite: “Ne posvećujem, ne kudim,
Ne...”.
NE, ta mala odrečna rečca
Poeziji je važnija od muke sa hodanjem
čuđenja.
Zbog koje se sve teže kreće u svom
praznom čitalištu.
prazno.............neprevedeno,
neprevedeno......obrisano,
obrisano.......izbrisano.
Citirani tekst mi je godinama u mnogome
pomagao da saobraćajnice savremene
srpske književnosti ne prelazim na obeleženim
pešačkim mestima, niti da se tokom prelaženja služim konkludentnim radnjama
klovnovskih semafora . Mnoge od tih ulica i puteva pretrčavao sam pod rizikom,
a ponekad bogami i u strahu od iskošenih pogleda njenih uniformisanih
saobraćajnih policmena. I svaki put kada bi mi pretrčavanje uspelo miris sirove
slobode prvi je ulazio u moja čula. Eh, kako sam tek sa njim putovao kroz
sopstvenu slezinu, bubrege i jetru u kojoj je pagan Hanibal podigao šator za
primitivni trezor svojih napuštenih posveta. Ali, šta sa sećanjem na Hanibala u
uvodu teksta koji treba da se bavi: pitanjima, čuđenjem, nervozama... Da li je
pagan Hanibal kriv za moj promašaj zadate teme o (pre)vrednovanju
«geometrijskog mesta tačaka sistema elemenata» , ili je u pitanju zagonetnost
mozgalice, koja u prozi klovnovski služi kao lažni spasilac čltanja? Gde i
odakle da počnem?
Ipak
počeću, i to prvo sećanjem da mi je, kod «Kralja», čuvar Nesebičnog muzeja Zoks
dao neke ideje. U njima sam prvo prepoznao Rečnik pitanja sa ostrva pacova na
Južnom Pacifku gde se mala ljupka nesvršenstva utapaju u staklenke sa divljim
medom. Na 656. strani drugog izdanja Rečnika sa ostrva pacova zapisano je
nekoliko važnih pitanja. Evo, pažljivo ih citiram:
Da li antisvetlost može da spasi svetlost?
Sa kolikom zapreminom treba da raspolaže kanta
za sazrevanje svetlosnog otpada?
Da li je snaga oholosti svetlosti računski
recipročna množini impulsa sujete namagarčenog mraka?
Izbledelo..........nečitljivo,
nečitljivo...........izbrisano.
I
da budem iskren, godinama ne znam gde mi se zametnuo južnopacifički Rečnik
pitanja sa ostrva pacova. I, kako, uopšte, da napišem ovaj tekst, makar i u
formi depeše, svestan koliko i Džulijan Asanž, o tome da je priča o bratu Liksu
i setri Viki uzdrmala svet, čak i unazad, sve do paganina Hanibala Orševskog i
njegovog trezorskog simulakuma u: slezini, hemoglobinu i jetri antropološkog
zdanja mog savremenog egzistencijalnog bića, koje voli da: čita, upoređuje,
piše i zapisuje.I sarađuje sa braničevskim književnim tekama. I ko zna do kada
bi trajalo to neznanje (koje je najteže naučiti) da nedavno nisam naleteo na
jedan pozivni propagandni plakat za utakmicu koju su na starom BSK-ovom
fudbalskom igralištu trebali da odigraju CRNO-BELI protiv ŠARENIH. Na plakatu
je, bez kladioničnih mamaca, pisalo:
BELI
– na golu - Belatukadruz, levi bek - Jovica A., desni bek - Aleksandar L., levi half – Jovan P., centarhalf – Miroljub
M., desni half – Boško T., levo krilo – Dušan S., leva polutka – Leonid Š., centarfor
– Branko M., desna polutka – Sava D. (Milivoj N.), desno krilo – Stanislav V.
(kapiten), portparol – trener – Milić S.
od M., glavni konsultanti Bata M. i
Miloš C.,. oficiri za medije – Sava M. i
Zoks.
ŠARENI
– na golu – Dragan J., levi bek – Aleksandar J. (kapiten), desni bek - Vojislav K., levi half
– Franja P., centarhalf – Saša R.., desni half – David A., levo krilo – Dragan
H., leva polutka Milovan M. - centarfor
– Milosav T., desna polutka – Aleksandar L, desno krilo – Raša P., portparol –
tim – menadžer – Radivoj M., glavni konsultant . Nedeljko R., oficir za medije –
Blagoje B..
Utakmica,
nažalost, nije nikada odigrana, odložena je zbog poledice. A, eh, eh, eh...))),
da je odigrana, makar i jedno poluvreme, jer samo bi se na njoj zajedno, sa
revijom raznobojnih okovratnih šalova, u publici, našli mnogi likovi, recimo:
Jovan Skerlić, Branko Ćopić, Hristifor Žefranović, Jovan Rajić, Rade Drainac,
Dositej Obradović, Stojan Novaković, J. J. Zmaj, Jovan Cvijić, J. Sterija. Popović,
Vladimir Ćorović, Jovan Dučić, Aleksa Šantić i Branko Radičević. Zašto žal i
žalost? Zato, što bi, samo, odigravanje jedino jedne takve utakmice u
navedenim, ili sličnim sastavima, dala odgovore na neka važna pitanja o
sporenjima: putnika, zapisničara, sudija i delegata u vozu savremene srpske
književnosti, sa rezervacijama za kupee za jednog ili više putnika. U staroj
Grčkoj i u starom Rimu borilački su odmeravane snage između «onih» i «ovih», i
to, ne samo, između gladijatorskih skupina i legija stranaca. Svako je od
nominovanih aktera imao pravo na nastup i bez plaćanja kotizacije za učešće.
Crta, ona famozna crta, delila ih je, kao praznine između Starog i Novog
zaveta.
Poštovani
uredniče Braničeva,
Na
autobuskoj stanici u Beogradu, između noći 19-tog i jutra 20- tog decembra,
čekajući da u pravcu Vojvodine konačno krene linijski ispravni autobus, imao
sam priliku da slušam monolog slučajnog nesavršenog penzionisanog civila. Sve
je počelo nakon njegove prve pale rečenice koja je glasila: “Slučajni čoveče,
žao mi je kada pročitanu knjigu ne mogu da nastavim.”. Gledao sam ga
neiznenađeno i čekao da nastavi tamo gde je stao u plitkim cipelama. Čekao sam “drugi
par cipela” njegovog monologa, koji je glasio: “Samo sam dve knjige u životu
kupio od kojih nijednu nisam pročitao, a jedna od retkih činjenica moje
biografije stanuje u istini da sam, samo, dva puta bio zaljubljen u ženu od
kojih nijednu nisam oženio.”.
Na
beogradskih minus četrnaest svetonikoljski ostao sam tako, nakon jednog tuđeg monologa,
bez reči. U crnoj kožnoj torbi, koju mi je kupila pokojna majka Draginja
Dragica M. rođena O. za moj dvadeseti rođendan, pored Borhesovog romana «Sećana
na san» bile su, jedna pored druge, knjige Belatukadruzov «Las vilajet», «Mačka»
S.S. i «Čvarčić» M.S. I zamislite, kako se žestoko, iako nečujno, odvijala borba u
vilajetu moje kožne torbe u kojoj je mačka navaljivala da pojede
čvarčić.Čvarčić je, samo zbog jedne pojedinosti, izbegao sigurnu smrt, a ona je
nastala kao posledica (ne, poledica) rada samosvesti «mačke» o tome da se
nepročitano ne uništava ni posle smrti. Ceo nepojeden čvarčić je tako u mom
skromnom društvu nastavio put u pravcu Vojvodine. Neki svedoci kažu da sam na
putu za Vojvodinu zaspao u autobusu i da sam tom prilikom buncao u snu. I
zamislite sa kakvom me je odbrambenom pažnjom čuvala mačka u mom snu, i moju
torbu i čvarčića u njoj.
Te
noći na jutro zapisao sam u snu moja poslednja sećanja. Među tim zapisima bila
je i skica za ovaj tekst. U njoj je bilo svega (preračunavanja i oklevanja) osim
nervoze. I, ne znam zašto sam u ovom tekstu ispisao neka imena i prezimena, jer
ih nisam bojio i navodio kao dominuse, deuse i autsajdere, niti kao metu od
čije se fluoroscentne postmoderne ravni odbijaju dirigovani mlazovi svetlosti
iz konkludentnih radnji klovnovskog semafora. Paganin Hanibal bi rekao da je
fluoroscentan samo Bog koga ne vidimo i kada mislimo da smo vidoviti.
Ali,
da pokušam da nastavim ovaj tekst.
I
savremena srpska, kao i druge nacionalne književnosti, je jedan veliki nehigijenski
šator. U njemu su, kao i u Hanibalovom, često zamenjena mesta za pisanje sa
mestima za vršenje male i velike nužde. Mnogi pisci preterano su ponosni na
svoje: nužnike, zahode, ćenife, klozete...Oni zahodno insistiraju na estetici
izmeta. Do grla u govnima bore se «etički i mimetički» za autoritet podnošljivosti nepodnošljivih mirisa svojih izlučevina. Oni su uporni u svojim
neoverenim ratnim i mirnodopskim činovima. Poneki od njih se ponašaju kao
postipacioni rizničari trofejnih zbirki «generala mrtve vojske». Skloni su da u
noći veštica sa vukodlacima zavijaju sa prozora svojih pen- bunkera.Posuđuju,
pišu i posvećuju. Jedan od njih ima pekaru, drugi pečenjaru, treći
ćevapdžnicu... Od njihovih sitničarnica sklanjaju se veštice i prosci.
Paganin Hanibal im je zabranio pristup u svoj šator.Kada: jede, čita, tuca i spava Hanibal želi da bude
sam. On ne voli jamare.
Ko
su jamari?
Kopači raka?
Životinje koje žive u zemlji,
poput krtica, ili neko sasvim treći sa
tamnog popisa smeća ljudske
civilizacije?
Odgovor na to pitanje ne treba
tražiti od pesnika.
Poezija je sabirni centar pitanja.
Njihovi postavljači mizerno žive u
njenim još mizernijim depadansima.
Iako se u ovoj priči ne radi o
prevarantima i pljačkašima poezije
ona se mora ograditi od rasadnika fanova
njenih ružnih zlatarnica.
Na jamarskim posedima odraslo je
Društvo
Karijere su najcrnji najmanici
započeli prvo kod septičara.
Vremenom izrastoše u poverljive sluge sa
platama redovno zaposlnih taster- majstora,
tračera, radio-mileva, podmetača...
Ništa im nije sveto, ni Bog, ni porodica, ni
tuđe ograđeno dvorište. Spremni su na sve,
ujedaju,
pljuju, žene se i udaju samo za viruse i
bakterije.
Na reverima nose bedževe načinjene od krasta
povređenih ljudskih duša. Na sahranama se
kikoću, na daćama opijaju. U svojim
nezasluženim
životima neumorno nastavljaju kockanje sa
sudbinama neistomišljenika.
Poružneli do dna sivila podižu blatare iz
kojih
neumorno ekspeduju gomile naručenih zala.
Niko im ne valja niti im je ravan u usavršenom
bezdušju nakaznosti odevenih u skupocene
odore.
Imaju i ono što nemaju bogateći tako duhovnu
propast iz koje ne znaju ni kuda, ni kada da
izađu, zatraže oprost grehova, saperu krmelje,
očiste crnilo ispod popucalih nokata,
izvrše samoubistvo...
Skakavcima i
nezasitim seksama ih zovu. Muve ih zaobilaze,
ne puštaju ih u utvrde nezagađenih vazdušnih
kolonija.
Mravi i ose
sklopile su savez protiv njih. Medvedi prave
motke sa
kojima će, umočenim u fekalije, krenuti jednog
dana, da ih
počiste. O jamarima sustegnuto su pisali
Servantes, Šekspir,
M. L. Belatukadruz, Boško Tomašević, Rade
Drainac, doktori
straha Leon i Zoks... Pingvini traže osnivanje
posebnog
kaznenog PEN bloka,
napravili su i nacrt njegove zastave.Članstvu
bloka
žele da se pridruže neki nesvrstani vampiri i
nekolicina američkih
šišmiša. Svi su se dali na pisanje projekta o
hermetičkom
opkoljavanju jamara. Opkoliti, izolovati,
zapaiti, uništiti...
Sravniti sa zemljom kao Kartaginu. U jame
sipati najžešći otrov.
U trovačkim poslovima svoja iskustva Bloku
nude pacovi i korovi. Ne žele
žive jamare, ni njihov DNK-a.
Svet je mali božiji biser – peva mešoviti hor
ptica
stanarica i selica. Jamare u jame – dovikuju
pojedinačni glasovi
lavova i tigrova. I ajkule pišu svoje podrške
stvaranju novog
svetskog poretka. U panici su jedino
neuropsihijatri zbog načina na
koji treba da suspenduju jamarima pravo na
lečenje. Neki od njih su za
opciju da se jamarima prvo odseku prljavi
jezici. A, potom
pristupiti obdukcionoj analizi
opstruktivnih uzroka tamnih moždanih fleka.
Nikogovića.
Komentar
Iz Kadruztubelagovog Priručnika spasenja,
objavljenog u drugoj godini nove ere postoji jedan zapis o jamarima koji su,
zbog sažaljivosti lavova i tigrova, ostali neposečenih jezika. Pisac je u tom
tekstu, između redova, pomenuo jamare, kao preteče inkivizitora, ali je u
definicijama pravio velike jezičke greške identifikovanja mesta na kojima su
oni najbolje uspevali i održavali svoju lozu. Istinski predstavnici ljudske
dobrote žalili su vekovima što božiji mač nije sasekao tu odmetnutu gamad iz
krila duhovne i egzistencijalne ljudske čistote. U arhivu “otpalog lišća”
Nesebičnog muzeja Zemlje Zavetine postoji više zapisa o tim propustima i
neshvatljivim popustima božje kazne.
.
.
