ZORAN M. MANDIĆ
ŠETNJA
Da bi izgurao priču pisac neprestano mora
da ima na umu da se građa za nju nalazi u njemu. Upotreba druge građe je uvek
rizičan posao, jer podleže demonstraciji koketiranja sa citatima iz istorije i
filozofije.Iz: biblioteke, arhiva i trezora čitanja. Pametan čitalac uvek
prepozna te rizike.
Pisati knjigu o nekom zahteva dijalog sa
čulima. Njihov govor stimuliše pisca da premosti provaliju između realnog
života i fikcije.Da, izađe iz sebe, kao u onoj kružnoj šetnji kroz Novo naselje,
i registruje prirodu slatke napetosti, koja je uvek u polju pažnje i
odgovornosti prema izboru ličnih ideala i njihovih preseka. Na tom planu ni
jedan, pa čak i onaj najambiciozniji, pisac ne sme da se, u ostvarivanju svojih
ideja, povodi za prosecima i prosečnostima. Zato su za književno imaginiranje
fenomena pažnje najimpresivnije šetnje. Šetnje, koje podstiču izlive reči, pa
čak i onih, koje nespretno ulaze u razne spojeve i postaju deo neobičnih
sintagmi.
Šetnja, čiji je autoritet u ovoj „maloj
priči“ podignut na nivo naslova asocijativno se veže za sportsku disciplinu
netakmičarskog hodanja, za kretanje koje čuva bezbednost srca pojedinca, kao
čoveka, ali i kao pisca. Bez tih šetalačkih pomeranja u formatima hodanja i
kretanja u lavirintima tela teksta, pa i njegovih lingvističkih i semantičkih
periferija, piščevo srce biva napadnuto raznim aritmijama, što dovodi do
istovremenog zagušavanja i alergijskih upala teksta i krvnih sudova, nakon kojih
se onda treba suprostavljati armiji trombova, ili završiti, među stentovima i
bajpasovima, u angio sali nekog od kliničkih centara za kardio-vaskularne
bolesti.
Šetnja je kao svrab zavladala prirodom
digitalne epohe, naročito njenih pretraživačkih centara i društvenih mreža, jer
bez nje „um“ čovekovih navika jednostavno biva paralizovan, ili pak
suspendovan. A, u ovom tekstu pisac se, naspram i uprkos paraliznih pretnji, šetao diljem carstva reči
i njihovih kolonija u kojima, kao u izbegličkim kampovima, prilično skromno
žive neuhranjene sintagme sa zaćutalim,
poput kakvih evnuha, zagovornicima postmodernističkih teorija prepisivanja,
možda i, već, nebrojano puta prekrojenih matrrica autohtonih orginala, pogotovo
od onih tzv. autora čija imena nose neke književne nagrade, ulice i spratovi
sajmova knjiga. Preporučljivo je da treba izbegavati šetnje u takvim
prostorima, kako bi se ignorisao njihov prevarantski duh i lažni književni
kredibilitet.
Нема коментара:
Постави коментар