ŠETNJA

ZORAN M. MANDIĆ

ŠETNJA

                 Da bi izgurao priču pisac neprestano mora da ima na umu da se građa za nju nalazi u njemu. Upotreba druge građe je uvek rizičan posao, jer podleže demonstraciji koketiranja sa citatima iz istorije i filozofije.Iz: biblioteke, arhiva i trezora čitanja. Pametan čitalac uvek prepozna te rizike.

               Pisati knjigu o nekom zahteva dijalog sa čulima. Njihov govor stimuliše pisca da premosti provaliju između realnog života i fikcije.Da, izađe iz sebe, kao u onoj kružnoj šetnji kroz Novo naselje, i registruje prirodu slatke napetosti, koja je uvek u polju pažnje i odgovornosti prema izboru ličnih ideala i njihovih preseka. Na tom planu ni jedan, pa čak i onaj najambiciozniji, pisac ne sme da se, u ostvarivanju svojih ideja, povodi za prosecima i prosečnostima. Zato su za književno imaginiranje fenomena pažnje najimpresivnije šetnje. Šetnje, koje podstiču izlive reči, pa čak i onih, koje nespretno ulaze u razne spojeve i postaju deo neobičnih sintagmi.

              Šetnja, čiji je autoritet u ovoj „maloj priči“ podignut na nivo naslova asocijativno se veže za sportsku disciplinu netakmičarskog hodanja, za kretanje koje čuva bezbednost srca pojedinca, kao čoveka, ali i kao pisca. Bez tih šetalačkih pomeranja u formatima hodanja i kretanja u lavirintima tela teksta, pa i njegovih lingvističkih i semantičkih periferija, piščevo srce biva napadnuto raznim aritmijama, što dovodi do istovremenog zagušavanja i alergijskih upala teksta i krvnih sudova, nakon kojih se onda treba suprostavljati armiji trombova, ili završiti, među stentovima i bajpasovima, u angio sali nekog od kliničkih centara za kardio-vaskularne bolesti.

              Šetnja je kao svrab zavladala prirodom digitalne epohe, naročito njenih pretraživačkih centara i društvenih mreža, jer bez nje „um“ čovekovih navika jednostavno biva paralizovan, ili pak suspendovan. A, u ovom tekstu pisac se, naspram i uprkos  paraliznih pretnji, šetao diljem carstva reči i njihovih kolonija u kojima, kao u izbegličkim kampovima, prilično skromno žive neuhranjene  sintagme sa zaćutalim, poput kakvih evnuha, zagovornicima postmodernističkih teorija prepisivanja, možda i, već, nebrojano puta prekrojenih matrrica autohtonih orginala, pogotovo od onih tzv. autora čija imena nose neke književne nagrade, ulice i spratovi sajmova knjiga. Preporučljivo je da treba izbegavati šetnje u takvim prostorima, kako bi se ignorisao njihov prevarantski duh i lažni književni kredibilitet.