12. јун 2017.

АУТОПОЕЗИЈА У ЦЕНТРУ




ЖАРКО ДИМИЋ


АУТОПОЕЗИЈА У ЦЕНТРУ

(Зоран М. Мандић: БИЗАРНА МАТЕМАТИКА, КОВ, Вршац, 1991.)

                Зоран М. Мандић, песник је средње генерације, ималац значајних искуствено-поетских резервоара. Језички је силовит, интуитиван, обдарен. Разликује се од других песника своје генерације, што је данас свакако реткост. Искрени је поетољубац, да често својом поезијом делује у одбрану поезије и књижевности. Као критичар не припада шаренословцима и слаткоречивим хвалитељима који у јавном говору виде потенцијални позив на вечеру. Можда заливену позамашним количинама алкохолне течности. Ово се чини, на први мах, узалудним покушајем анђела да се супростави неправди, док су му крила вешти књижевни смутљивци добро натопили млаким катраном. Зоран М. Мандић постаје преко потребан човек са предсказаном мисијом мукотрпног разобличинитеља од лажних и наметнутих, у више деценија отврдлих, слојева негативне књижевне вредности локалних језичких воденичара, чији су потоци давно пресушили, а млинови им шкрипе мокраћом и пљувачком запенушаним језичинама.
                „Бизарна математика“ понајбоља је поетска целина у досадашњем стваралаштву Зорана М. Мандића.Да ли и његов коначан обрачун, видећемо, али свакако да је чврст камен темељац преко потребних изабраних песама овог аутора.
                Песмом „О читању“ започиње Мандић своју књигу, износећи савремену опсервацију у свесно или намерно лабавој поетској форми. У својој интимној лабараторији кроз стих, Мандић испитује сварност и свет мучила, загрева, хлади и погледа. Његова песничка експертиза доводи и песнике и читаоце у очајање, али Мандић је до голе кости искрен, проговорио је и говори истину. Његов модернизам је особен, из његове поетике стрчи као турски колац поруга.
                „Људи више не читају књиге, чак ни Карл Маја, чак ни Карл Маркса ...“ даље између осталог каже.
                „Разлике су се стањиле сразмерно стањењу основног зида,
                 Чека се само експлозија и последњи врисак
                 Несхватљиво је колико на улицама има лажи
                 Колико су политичари опаснији од мафијаша...“
                На први поглед све је јасно и случајном пролазнику, случајно одабраном на улици. Али исказано у поетској форми, просто значење добија облике опасног вишезначаја, између осталог, огољена метафора Зорана М. Мандића постаје снажна и хумана, реч и мисао су оштри као жилет и такви режу ову лажну стварност. Аутопоетика, рекло би се, али није само то. Мандић постаје доследан борац, он има свој поетски циљ и то књижевно историјски значајан. Овде почиње светковина и тачка постаје упамћена.
                „Они (људи) једноставно више не читају
                Ни Карл Маја
                Ни Карл Маркса
                Ни друге разне писце“              
                завршава Мандић своје размишљање без страсти и сукоба, ову већ, могло би се рећи, своју интимну наглас изговорену песму „О читању“, а ни помисао да је реч о вапају. Мандић као поетски вешт драматург провоцира, не нудећи расплет читаоцу, иритира моћ размишљања, вукући га у први мах разумљивом тематиком у до краја где му ремети постојање илузије и оставља у ритама сопственог равнодушја.
                Побуђен духовним олујама овог времена, Мандић је одлучан да сломи лирску колевку у којој лежи већ дуго уљуљкан старац који је заборавио да плаче, док су му зуби преоштри за било чију дојку.
                Мандићев језик је његово најмоћније средство за тумачење сопственог космоса, веома препознатљивог у „Бизарној математици“, а то је најзначајнији догађај сваког писца. Препознатљив језик у времену варљивих форми.
                У свакој Мандићевој поетској слагалици, вешто је уграђен лавиринт чије решавање има позитивне терапеутске последице. Сваки пут у својој општости језик Зорана М. Мандића је вишезначан, а од сада кроз препознатљивост и прилично самосталан. Назире се и солидно лирски укомпонована прозна слика. Чини се да је песник одузео „аутокефалност“ својој унутрашњој интимној поетици. Време ће нам казати више, али „Бизарна математика“ је очита слутња, када лирика нагиње прози. Видимо то у творевинама „Гумиљов“, „Миран песник“, „О моћи“. Мандић не мења свој песнички капут и смеђи песнички шешир, али мења гардеробер.
                „Бизарна математика“ препуна је новости. Пратити Зорана М. Мандића понекад је тешко, али исплативост праћења је велика и значајна, јер чини ми се, слутим да је Мандић наговештај наслућене новине у нашој књижевности, а велика је срећа међу првим спознати. Овог врсног писца вреди пратити јер он говори истину, у овом тренутку то је једини лек нашој књижевности.



Објављено у часопису ПОЉА (Нови Сад) у броју397-398 / март-април 1992.





БЕЛЕШКА О АУТОРУ ТЕКСТА:

Др ЖАРКО ДИМИЋ (1962), књижевник, новинар, доктор историјских наука и дугогодишњи директор Културног центра и Архива Српске академије науке и уметности (САНУ) у Сремским Карловцима и аутор више песничких књига у културној јавности Војводине и Србије познат је и као истакнути књижевни и ликовни критичар.