ЗОРАН М. МАНДИЋ
ПОЛОЖАЈ ПЕСНИКА
(Никола Страјнић: ВОЖЊА У КРУГ, Издавачки
центар, Ревија, Осијек, 1990.)
Није
никакво критичко откриће да песник др НИКОЛА СТРАЈНИЋ (1945, Поповац код Белог
Манастира у Хрватској), угледни професор Педагошког факултета у Осијеку, спада
у значајније савремене југословенске песнике мудре и интелектуалне поезије.
Умеће, које је стицао пишући, магистрирајућ и докторирајући на великанима
српске поезије: Бранку Миљковићу и Момчилу Настасијевићу („Поезија и
оптимизам“, студија о Бранку Миљковићу, 1972.) и („Јасике беле“, студија о
Момчилу Настасијевићу, 1978.), својеврсан је предзнак Страјнићеве поетике
започете стихозбирком „Звездани сат“, 1981. године, а у којима је на дискретан
начин и означена локација самосвојног лирског пева са многоструким
асоцијацијама на погледе филозофа какви су: Хајдегер, Хелдерлин, Пиндар,
Емпедокле или Фридрих Ниче, и са њиховим „уметањем“ у поетичку расправу равни
дијахроније и синхроније.
Већ
у тим уводним песничким књигама Страјнић се латио посла изградње целовитог
поетско-филозофског система, што наравно, као ни један песник пре њега, није
успео и урадити из простог разлога што је то и својеврсна утопија. Али, сама
идеја о таквом послу сврстала је Страјнића у мудре и озбиљне песнике посвећене
песничком бићу: свом својом културом, талентом, ерудицијом и интелектуалном
енергијом, па запажања неких критичара о Страјнићу као „песнику ситног лирског
контекста без елаборираног израза“, не стоји, јер у питању је аутор оне
песничке идеје, која активно комуницира са „свим подручјима“ савременог
песништва што се дају дефинисати и кад је у питању апстрактан песнички говор.
Нова,
а трећа по реду, Страјнићева књига песама „ВОЖЊА У КРУГ“ може се одредити
глобално као свест о „лебдећем“ положају песника, о његовој игри на тананој
жици између несимболичке позиције, силне вере у властиту светоназорну и духовно
конститутативну моћ и модернистичке позиције, дубоке сумње у конзистентност
света и песништва, како то истиче један од њених рецензената, додајући да је
шетња песника (Страјнића) по опасним висинама, у које се залеће, само питање о
могућности опстанка и смисла песништва.
Духовна
конституција ове песме је и духовна конституција целе књиге. Она је кичма
веома, и симболички и асоцијативно, поетички густог рукописа, који је тешко
једнодимензионално или једносмерно дефинисати, а чији пев – како истиче други
рецензент књиге – није у порицању, у интонацијама немуште ироније, већ у
озбиљности изрицања које прелази преко речи, или који тек у речи налази свој
смирај и као пунина самог тренутка непролазности, доведеног скоро до
хотимичности, и као плес испод самог ништа, испод ког се цери равнодушност оног
недиференцираног, оног не посталог, који сажеће сваки смисао.
И
за крај, ваља рећи да је Страјнићева поезија сва у претецима тешке и комплексне
интелектуалне спољашности и збиље, а и сама озбиљена мноштвом поетичких и
реторичких недовршености, исто онако како је недовршена у нама, како сумња,
тако и вера у смисао песништва. У његово вечито понављање: као питања, као
чина. А, „вожња у круг“ симболички нам даје за право да је тако. И да попут
кише у природи и ми кружимо у вечном земаљском кругу: живота и смрти, светла и
таме, песника и птице, даха и облака. Само речи су увек у нама. И показују се.
Овај текст је објављен у часопису ПОЉА
(Нови Сад) у двоброју 386-387 / април-мај 1991.
Др Никола Страјнић
БЕЛЕШКА О АУТОРУ:
Др Никола Страјнић (1945) је, након
каријере универзитетског професора на Педагошком факултету у Осијеку (Хрватска)
и безумног рата који је плану на републичким просторима бивше Југославије, с
породицом избегао у Србију у којој је изабран за професора на Филозофском
факултету у Новом Саду. Професор Страјнић неколико година обављао је функцију
председника Друштва књижевника Војводине. Професор Страјнић живи у Сремским
Карловцима.
Нема коментара:
Постави коментар