14. јун 2017.

ПОЛОЖАЈ ПЕСНИКА


ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПОЛОЖАЈ ПЕСНИКА

(Никола Страјнић: ВОЖЊА У КРУГ, Издавачки центар, Ревија, Осијек, 1990.)
                Није никакво критичко откриће да песник др НИКОЛА СТРАЈНИЋ (1945, Поповац код Белог Манастира у Хрватској), угледни професор Педагошког факултета у Осијеку, спада у значајније савремене југословенске песнике мудре и интелектуалне поезије. Умеће, које је стицао пишући, магистрирајућ и докторирајући на великанима српске поезије: Бранку Миљковићу и Момчилу Настасијевићу („Поезија и оптимизам“, студија о Бранку Миљковићу, 1972.) и („Јасике беле“, студија о Момчилу Настасијевићу, 1978.), својеврсан је предзнак Страјнићеве поетике започете стихозбирком „Звездани сат“, 1981. године, а у којима је на дискретан начин и означена локација самосвојног лирског пева са многоструким асоцијацијама на погледе филозофа какви су: Хајдегер, Хелдерлин, Пиндар, Емпедокле или Фридрих Ниче, и са њиховим „уметањем“ у поетичку расправу равни дијахроније и синхроније.
                Већ у тим уводним песничким књигама Страјнић се латио посла изградње целовитог поетско-филозофског система, што наравно, као ни један песник пре њега, није успео и урадити из простог разлога што је то и својеврсна утопија. Али, сама идеја о таквом послу сврстала је Страјнића у мудре и озбиљне песнике посвећене песничком бићу: свом својом културом, талентом, ерудицијом и интелектуалном енергијом, па запажања неких критичара о Страјнићу као „песнику ситног лирског контекста без елаборираног израза“, не стоји, јер у питању је аутор оне песничке идеје, која активно комуницира са „свим подручјима“ савременог песништва што се дају дефинисати и кад је у питању апстрактан песнички говор.
                Нова, а трећа по реду, Страјнићева књига песама „ВОЖЊА У КРУГ“ може се одредити глобално као свест о „лебдећем“ положају песника, о његовој игри на тананој жици између несимболичке позиције, силне вере у властиту светоназорну и духовно конститутативну моћ и модернистичке позиције, дубоке сумње у конзистентност света и песништва, како то истиче један од њених рецензената, додајући да је шетња песника (Страјнића) по опасним висинама, у које се залеће, само питање о могућности опстанка и смисла песништва.
                Духовна конституција ове песме је и духовна конституција целе књиге. Она је кичма веома, и симболички и асоцијативно, поетички густог рукописа, који је тешко једнодимензионално или једносмерно дефинисати, а чији пев – како истиче други рецензент књиге – није у порицању, у интонацијама немуште ироније, већ у озбиљности изрицања које прелази преко речи, или који тек у речи налази свој смирај и као пунина самог тренутка непролазности, доведеног скоро до хотимичности, и као плес испод самог ништа, испод ког се цери равнодушност оног недиференцираног, оног не посталог, који сажеће сваки смисао.
                И за крај, ваља рећи да је Страјнићева поезија сва у претецима тешке и комплексне интелектуалне спољашности и збиље, а и сама озбиљена мноштвом поетичких и реторичких недовршености, исто онако како је недовршена у нама, како сумња, тако и вера у смисао песништва. У његово вечито понављање: као питања, као чина. А, „вожња у круг“ симболички нам даје за право да је тако. И да попут кише у природи и ми кружимо у вечном земаљском кругу: живота и смрти, светла и таме, песника и птице, даха и облака. Само речи су увек у нама. И показују се.

Овај текст је објављен у часопису ПОЉА (Нови Сад) у двоброју 386-387 / април-мај 1991.


Др Никола Страјнић



БЕЛЕШКА О АУТОРУ:

Др Никола Страјнић (1945) је, након каријере универзитетског професора на Педагошком факултету у Осијеку (Хрватска) и безумног рата који је плану на републичким просторима бивше Југославије, с породицом избегао у Србију у којој је изабран за професора на Филозофском факултету у Новом Саду. Професор Страјнић неколико година обављао је функцију председника Друштва књижевника Војводине. Професор Страјнић живи у Сремским Карловцима.