11. јун 2017.

ИМА ЛИ КОНКРЕТИЗМА У „МАТИЧНОЈ КЊИЗИ“ ГОРАНА БАБИЋА ?



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ИМА ЛИ КОНКРЕТИЗМА У „МАТИЧНОЈ КЊИЗИ“ 

                             ГОРАНА БАБИЋА ?

(Горан Бабић: МАТИЧНА КЊИГА, Издавачки центар Ријека, Ријека, 1983.)
            Прво што човеку (читаоцу) падне на ум кад узме у руке „Матичну књигу“ Горана Бабића је питање: шта је њен аутор хтео да каже (покаже) цртајући, фотокопирајући и преузимајући мноштво детаља са „намештеним“ консекутивним значењем (резултатом) и консекрацијом овом или оном начину мишљења?
                Пут до одговора на то питање је свакако тежак, јер захтева да се сложимо са чињеницама које чине штиво конкретистичког текста у ком је све могуће, припадајуће и неприпадајуће. И надасве, френетички, техником мозаика, уклопљено у постмодерну и авангардну поетику (?) – како се то истиче у поговору.
                Другим речима, конкретистичку поезију „може данас“ да чини све: метали, неметали, историјска архива, изводи из књиге рођених, венчанице, туђи текстови. Да је „то тако“ уверава нас и Горан Бабић који у својој „матичној“ књизи полази од Царевинског закона (стр. 2-3), коресподенције душевног болесника, магичне коцке (провера интелегенције), образаца из радно-правног законодавства, до обућарског речника. Ту су и плакати као:  „свратите на ражањ“ и „кољем по кућама“.
                Окренутост таквом начину писања, где је песник и столар, и бравар, и молер – у име некаквог опонирања „тоталитарној“ и „апсолутистичкој“ песничкој пракси – не уверава чак ни лакомислене доктринаре, да је поезија гумена маса (пластика) која се може растезати, па кад пукне, и вулканизирати. Они који своје огледне егзибиције називају технопоетском појавом, занемарују чињеницу да се за технику колажа зна одавно, те да је сваки хиперреалистички одливак само монтажа виђеног, узетог или пренетог.
                Горан Бабић је својој „конкретистичкој“ збирци рукописа, цртежа, говора и плаката дао име „МАТИЧНА КЊИГА“. На почетку књиге он говори о себи и својима кроз прилог докумената узетих (позајмљених) од матичара, односно са оног места где та документа припадају. У једном таквом егоцентрирању материје и материјала, Бабић своју идеју буквално, претвара у кројачницу и архив, узимајући све што му је пало под руку, па и „начине“ помоћу којих се може разумети све што је нејасно, и све тајне у стварима.
                Данас, кад бар не оскудевамо у књигама, морали бисмо бити и сведоци трајније књижевне културе, или способни толико да распознајемо „НЕ“ од „ДА“ . Разноразне „инсталације“ и perpetum mobili у поезији су „нешто“ ако нам припадају њихова значења. У супротном, биће све загонетно (и загонетка), јер од две крајности једна на крају мора да отпадне.
                Секантна упорност доказивача „нових“ књижевних израза само је простор за безначајна убеђивања, јер је увек у предности онај који може први до чудно стрпљиве артије. И они који су развили читаву индустрију perpetum mobila.
                Шта је поезија остаће као траг иза овог текста. А она је и назначена на 154. страни Бабићеве „Матичне књиге“ у песми Бертолта Брехта (Ономе који се колеба): „да ли ћемо заостати не разумевајући више никог и не бивајући разумијени од иког“.
                Горан Бабић, даровити песник и вредни полемичар, и овог пута је покренуо нека питања о „непрепознатљивости“ многих интелектуалних (и физичких) „the jolya“. Уткао је у свој конкретистички поступак сецирања истине сасвим нови начин бављења јавом. Све што је могао да захвати поставио је као схваћено, обазирући се на рад структуре којом је зачињен конкретизам.
                Има ли конкретизма у поезији, питаће многи и Горана Бабића и мене, који се усуђујем да пишем о Горану Бабићу.




Објављено на страницама часописа Поља (Нови Сад) у броју 310. / децембар 1984