М. Б. ДУШАНИЋ ЛИРИК

ЗОРАН М. МАНДИЋ

М. Б. ДУШАНИЋ ЛИРИК

Могао сам много раније

Знам

Да напишем текстове о

Лирицима живота и смрти и да им

Имена осим у наслову

Не спомињем чак и насред

Жеље да их устоличим у одорама

И одразима

Ауторитета

На чијим огледалима су препознавали

Своја лица

Своје потписе и

Своје руке с којима су исписивали себе

Много сугествиније од представа на

Добро урађеним акварелима у

Приватним и државним збиркама

Као што је она у

Петровцу на Млави

Могао сам да наставим низ

Започет с мојим братом Душаном

Милорадом Батом Михаиловићем

Томашевићем и

Неколицином филозофа

На које ме је упућвао

Ноам Чомски

Могао сам и да нисам могао да пишем

Могао сам да чекам да се

Сеф слова и синтагми отвори усред

Самоће у којој се најбоље ћути и не пише

Али нисам могао да запоставим

Лирика кога не знам

М. Б. Душанића

Испод чијих песама неретко дописујем став

Свиђа ми се

Иако се никада пре нисам бавио

Поетиком и граматиком те емоције која

Ништа не значи

Из које је исцеђена жута и опоро кисела

Драматика лимуна

Да ли сам ја то хтео да напишем нешто о

Души

Или о Душанићу као њеном изотопу илити

Другом облику истог елемента

Не знам али не могу да не знам ни о оном што

Знам што своје додире дели са ваздухом што с

Кисеоником одлази азоту на дружење

Што шаље потресне поруке о оном иза

Оном

Неопходном у структури суочавања са страхом

Од сусретања са изотопом своје сопствености

Оном од имена Лирик који у својим текстовима

Казује да је увек био ту поред себе као

Истоветни ДНК свог и његовог ега као

МБД

Свиђа ми се кад у таквом казивању

Осванем у овом свом дрхтавом тексту

Можда баш и сигуран да сам га

Написао

Свиђа ми се 


Уочи Видовдана 2017.године