20. јун 2017.

ГОВОРЕЋИ ОТВОРЕНО – СУМЊАМ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ГОВОРЕЋИ ОТВОРЕНО – СУМЊАМ

(Срба Митровић, ШУМА КОЈА ЛЕБДИ, Матица српска, Нови Сад, 1991.)

                Призвук нове, пете по реду (Метастрофе, 1972, Опкорачења, 1975, Подне на Теразијама, 1983, Опис и труње, 1984.) песмозбирке ШУМА КОЈА ЛЕБДИ београдског песника СРБЕ МИТРОВИЋА (1931-2007) реализује се кроз језичку и нормативну запретеност елемената са носача његове песме „Призвук“ у смислу да њено предиспонирано звучање и урањање у вибрације интелектуалног и филозофског, упућује на смислени емоционални (пред)рачун о: важећој и неважећој позицији песника наспрам широке понуде постмодернистичког, да ли само привременог, многогласја. Кроз призму потпуно отвореног монолошког идиома, ломећи у песми редослед увек присутне упитности, Срба Митровић иронично констатује: „Свако је све више сам / Себи упућен; / Једном ли открије / Да је то простор / У коме други обитавају / Свет обичан и непознат / Згране се у одаху / Објављења / Приклони се најмањем / Најближем / Иза себе црпи сама / Свему ли будеш драг / Бићеш што можда јеси / Кад те не буде више /“. А, када је реч о редоследу ваља читалачку пажњу, усмерити, на окренутост  Србе Митровића „бризи“ над судбином циљева оне поезије, коју је он лукавим читалачким (и преводилачким) нервом настојао очистити од нагоретина (и прогоретина). У том смислу под Митровићевим редоследом разуме се појам језиковне употребе (и експлоатације) по важности изграђене од поступности у грађењу архитектуре песме, са све то без неекономичности у изразу, ритамских загушења и аљкавог извлачења стихова. Наравно Митровић, као ни многи други прави песници, не остварује све постављене захтеве на делу. У преслободном писању о свему: о времену и певању, о себи, о библиотеци, или темама које третирају: село, пут, дрхтање, сумрак, повратак, предграђе или вегетацију – он превише троши енергију на „парадним“ једноставностима, које највише личе на запажања искусног и начитаног интелектуалца, али све то уз мноштво: слика, описа и труња. Колико у свему томе има намере да се поезији повери драж лаког песничког штива изрезбареног изнутра симболима и вибрацијама разумљиве поруке да: „Сваки осећај, или гест, или чин / Ил паклени план / Има свој разлог скривен / Нерасудан / Као и што сваки разлог / Смислен, олак, луд / Има свој гест и чин / И осећај засвагда затурен“?
                Бумеранг, као сумња отвореног говора од поезије Србе Митровића, у одређивању њеног семантичког, индивидуалистичког па и поредбеног топуса, са свим оним дескрипцијама, метапоетичким дигресијама (Неразумевања овде нема нити разумевања) конституише песнички говор у служби открића да је савремена поезија негде на раскрсници између обмане и рекламе, у лавиринтима које је годинама невидљива рука дубила у утроби поезије: „где душе се купају, а славолук пука је обмана“.
                Ако се овим закључцима додају прогласи, којима је Срба Митровић “предусретљиво прихваћен када се – седамдесетих година, као формирана стваралачка и интелектуална личност – јавио у поезији „ (Чедомир Мирковић, Политика, 3. август 1991.) и чињеница да су све његове књиге објављене код великих издавача (у друштвеном сектору) онда се многе оцене о њему као „амбициозном и атипичном песнику“ – морају пажљиво артикулисати, јер по некима као по Васи Павковићу „реч је о једном од најзанимљивијих и најрелевантнијих савремених песника за кога ће време сигурно радити“, без обзира што су га, по речима Чедомира Мирковића, састављачи антологија и песничких хрестоматија, чак и они који су му хвалили поједине књиге, радије мимоилазили (или само помињали у предговорима) него што су посезали за његовим текстовима. Сигурно да ови наводи помажу да се на примеру Србе Митровића изведу корисни критички закључци, колико важних за њега као песника, толико интересантних и за саму поезију и њено евентуално или циљано вредновање. И каталогизовање, или пак скромно рубрицирање. Суштина тих закључака могла би да дисквалификује уопштеност, а тиме и непотребност, критичких записа или белешки, као ону Зорислава Паунковића (Додир са хаосом, Борба, 22. август 1991.) који затамњују и спутавају оцену песништва Србе Митровића, јер „говоре“ језиком, који ништа не говори, али набраја: класичну интонацију, контемплативност, аутентичност, живу лексику и др.


                Да би се разбио чвор такве „интерпретације“ поетике Србе Митровића мора се рећи да је његова поезија аутентична, класична и модерна са свим знацима и предзнацима, који се стављају уз поезију модерних савремених српских песника, без бзира на постмодерни обол, димензију и време. То даље значи да Срба Митровић боље од просечног песника користи осећај за експлоатацију својих доживљаја света: спољног и оног невидљивог друштвеног лавиринта из кога избијају, или израстају, рефлекси и рефлексије, позитиви и негативи, а „урушен мир“ поезије „распростире се меко преко уходаних стаза прекривајући измешане листове“: Библије, давних песника, упамћености и успомена. Зато су све „критичке теорије одлучивања“, редоследи, прогласи и језиковне мутације, којима садашњи службени и неслужбени „критичари“, после Скерлића, праве песнике (и песничке вредности): слабе и неупотребљиве. То се очитује и на примеру Србе Митровића, великог заљубљеника у мудру реченицу, која без ритамског загушења, ако је сложена – делује као песма и има своју форму.
                Мудрост тих реченица изгледа овако: „Нека ум трага / нека мемлом се рани: Часовници показују приближно време / Сасушен плод је пао / У својој самоћи плаче свак / Кисне кријући крак / Зна о невољама и заслугама многих /“.
                Морамо се сложити да Срба Митровић пише о свему, а највише о себи, изнутра и „иза“ мистичне мембране сензације, која се зове живот, па отуда и страх његовог писања од могуће сличности или ирационално досегнуте коинциденције. Он сили себе да каже шта је песник (Ко је тај човек / Који пише песме ... немогућ си, једини ниси) да би се оправдао у послу дефинисања референци и пројеката времена и певања: „ Зашто ли,  увек: / Очекујеш да биће пуно смисла... Ниси ли смисао наменио себи?“.
                Извесно је да је књигом ШУМА КОЈА ЛЕБДИ, Срба Митровић обезбедио особене знаке стављајући све то у однос са гравитацијом, која је у поезији увек на нули и великих и малих лебдача. И великих и малих илузија.




                    Овај текст је објављен у часопису ПОЉА (Нови Сад) у двоброју 392-393                                                                    октобар-новембар 1991.