ПИСАЊЕ ПРИЧЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПИСАЊЕ ПРИЧЕ

Гледам високо

све је пусто

као номади отишле су тајне

и мртве су понеле са собом

Празни столови нису споменици

нити су сва бића јела из тањира

Покретом руке исписујем тачку

И трпам околно биље у лонац

да се вари

Немоћне речи не прекидају тишину

Само шкрипа хладног и топлог

док се мешају

допире

Доле је све у води и ватри

из јаја излећу птићи и цвиле

неко их мора нахранити

научити летењу

Узимам свој реп у руке и

трчим за хартијом да је стигнем

да јој у високим и ниским цртама

испричам своју причу

Природа не размењује лако

м а т е р и ј у

да би ми удовољила сваки пут

Окупација лепог доноси мир

кад би ломови измерили своју подсвест и

приносили јој дарове за

у ж и в а њ е

Место изван природе више није

п и т а њ е

(бити поред себе и

сврха мучења

су као дијалект који је опстао у језику

у начину и новој дужности)

Како се наканити на другу свест

на мала места

без сигурних трагова да смо уредили тло под

н о г а м а

(да нам је под главом мекани предмет)

Место за издржавање претвара се у

п и т а њ е

и страх да смо ишли показаним путем

Предмети које смо нашли и научили, су

к о р и ш ћ е н и

(тако смо стигли до користи као и други)

Оно што јесам није изненађење

(свака улога опремљена је језиком

па тако док говорим не мењам се и

оно што нисам не мења се)

Људи пролазе поред мене – чињеница је и

сви верују

јесам и нисам – људски чува свој савез а

непријатељ је невидљив непостојећи – Мир је

Објављено у часопису ПОЉА (Нови Сад) у двоброју 371-372/ јануар-фебруар 1990.