10. јун 2017.

ПИСАЊЕ ПРИЧЕ




















ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПИСАЊЕ ПРИЧЕ

Гледам високо
све је пусто
као номади отишле су тајне
и мртве су понеле са собом
Празни столови нису споменици
нити су сва бића јела из тањира

Покретом руке исписујем тачку
И трпам околно биље у лонац
да се вари
Немоћне речи не прекидају тишину
Само шкрипа хладног и топлог
док се мешају
допире
Доле је све у води и ватри
из јаја излећу птићи и цвиле
неко их мора нахранити
научити летењу
Узимам свој реп у руке и
трчим за хартијом да је стигнем
да јој у високим и ниским цртама
испричам своју причу

Природа не размењује лако
м а т е р и ј у
да би ми удовољила сваки пут
Окупација лепог доноси мир
кад би ломови измерили своју подсвест и
приносили јој дарове за
у ж и в а њ е
Место изван природе више није
п и т а њ е
(бити поред себе и
сврха мучења
су као дијалект који је опстао у језику
у начину и новој дужности)
Како се наканити на другу свест
на мала места
без сигурних трагова да смо уредили тло под
н о г а м а
(да нам је под главом мекани предмет)
Место за издржавање претвара се у
п и т а њ е
и страх да смо ишли показаним путем
Предмети које смо нашли и научили, су
к о р и ш ћ е н и
(тако смо стигли до користи као и други)
Оно што јесам није изненађење
(свака улога опремљена је језиком
па тако док говорим не мењам се и
оно што нисам не мења се)
Људи пролазе поред мене – чињеница је и
сви верују
јесам и нисам – људски чува свој савез а
непријатељ је невидљив непостојећи – Мир је






Објављено у часопису ПОЉА (Нови Сад) у двоброју 371-372/ јануар-фебруар 1990.