РЕЧ О СЛИЦИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

РЕЧ О СЛИЦИ

Развлашћујем слику

у њеном здању

од сировог и учмалог бића

што је мање од физичког бола и

веће од обичног пристајања и

помирења

Улазим у најуже коридоре

где уместо светла царују метафоре

као утврђени примерци душе и стања

Нагнут над еманципованим бојама

 које више никог не слушају

посматрам како је бесцење измешано

живо и мртво у природи

У њеној великој радионици

Пред њеним последичним штафелајем

*

Реч о слици је судбинска реч

јер зависи од понашања

од физичког присвајања оних

који су у потмулим подрумима свести

нашли и узели свој сукоб

: (на ивици разлога развластили своје

разлоге и за тренутак

хтели да буду нешто друго

које више нико не може да им одузме

ма како о томе судили лекари људске душе и

исцелитељи)

*

Слика је промочива творевина јер

упија време, његове капи

као (не)одгонетнути фетиш (чак и

искуствени)

Како је ружно другчије мислити и слутити

у њој и усвајати је по вредностима

пред запримљеним једнакостима које нас

претварају у преваре

у мале морале

патуљке којима могу све да ураде

догађаји својим светлосним и немерљивим

брзинама (и бојама)

*

Слика је облигациони однос

стање повериоца и дужника

вакуум (између њих) где настаје

као растерећена индивидуална кап

Кад се (у)чини ...Е

Кад се (ликви)дира ... ЈУ

мале и велике главе

 малог и великог светла додири

*

Онај који слика је вечити дужник

он на до-хват стања

 слободно уграђених детаља

гради суштину застора иза ког жели

да остане

пресахне

истопи се

али у правилан облик који ће у сарадњи с

учињеном сликом

наставити с борбом за опстанак

(без обзира на:

                               вероватноћу

                               алгебру

                               психијатрију и

                               филозофију

редоследа, реда и покрета Судбине

која није слика и не може бити чак

ни сличица)

КОМЕНТАР

                Све је на једном столу. Изглед је тло, које смо, наводно, уредили. Да ли је питање сврхе учинило слику поезијом, која је на уском грлу пролазности направила свој рез? Можда још треба сачекати хирурга да извади страно тело из нас. И помогне нам да не личимо само на рејон светла у ком је све урађено изван нас. О том треба добро размислити и без штафелаја.

Oва песма је објављена у часопису ПОЉА (Нови Сад) у двоброју 272-273 / октобар-новембар 1981.