10. јун 2017.

DELIRIJUM SMISLOVA



          ZORAN M. MANDIĆ

                       DELIRIJUM SMISLOVA

             (Jovica Aćin: DUGE SENKE KRATKIH SENKI, Svjetlost, Sarajevo, 1991.)
            Kada se čitalac oseti učesnikom (adaptom, utamničbikom) dela koje bez svoje književne definicije, a pod pritiskom svojevrsnog oklevanja, nije izmišljanje, teorijski problem, već, nešto između „ni ovo ni ono“, bez pretenzija da bude kritičar, davalac definicije, konverzor, proizvođač metafora ili su pisac koji se takmiči sa svojim dugim ili kratkim senkama i bezumno iscrpljuje, koliko svoj retorički kompleks, toliko i svoj registar persiflaža – POSTAĆE TALAC te iste „tvorevine čiji užici oslobađaju naše skrivene istine i želje i podstiču na pustolovine u graničnim prostorima između sna i jave“, jer će biti UVUČEN u  intelektualni razgovor sa: vremenom ,istorijom perseccutionum hermeneutičkim blefom, formom, oklevanjem i dokazivanjem iluzija, a možda POSTANE i glumac velike predstave o interpretaciji lucidnosti. Takvih mogućnosti u postmodernističkoj igri ima na pretek, pa otud ova rečenica s početka razmišljanja o knjizi „DUGE SENKE KRATKIH SENKI“ ili mikrohaosu JOVICE AĆINA, s pravom i u mnogom, najrelevantnijeg savremenog srpskog esejiste, književnog mislioca i neponovljivog pustolova duha, velikog čitaoca koji se nad ponorima beline papira, pretvara u anđela spasitelja tih ponora nad kojima anđeo razvija igru pogađanja i imenovanja „bezimenu nauku koja nam u ludilu kazuje da razmišljanja mogu biti tek priče, da je i priča ona koja razmišlja o svom čitaocu, da i senke mogu imati svoje senke“. Dakle, u velikom pitanju je čitaoc naspram Aćinovih svakodnevnih traganja, sna, buđenja, nesna, iskušenja i otkrivanja naličja koje kao što to Jovica Aćin primećuje za Ežena Joneskua „nosi sa sobom, svoje sumnje o: pisanju, slavi, prolaznosti, sujeti, prijateljstvu ... otkrivajući nam svoje nemire i uzbuđenja i raskrivajući nam i naša raspeća“, koji u celom tom mikrohaosu treba i sam da bude znamenovan ili razapet spram nevidljive Aćinove biblioteke i novog književnog stila.
                Prva u nizu čitalačkih nedoumica situirana je u pitanju šta je u književnom smislu „mikrohaos“ Jovice Aćina i koliko ponuđeni triptih dugih i kratkih senki „herojski“ brani „cepidlački i užasno proganjanu nečitljivost – tu pagansku đavolijadu kojoj dugujemo opstanak dela i ustoličenje i kršenje svih metafizičkih načela u njemu“. Naravno, kritičarske i druge čitalačke nedoumice izazivaju osim muke i poređenja i odgovornost ako se misli da kritika (i pamćenje) imaju gotove recepte i „mrežu za svaku ribu“ kako bi to rekao H. Čulič, pa u tom nizu i „jamstvo za smislove koje stvaramo i razaramo u nekoj priči, nadomak očiju, i ne mareći za sve nužnosti i slučajnost koje su je rodile“. Rođenje Aćinovih „Dugih senki kratkih senki“ upravo na takvoj relaciji zasnivaju i temelje svoju igru žanrovskog oklevanja između priče i eseja pretresajući „krivotvoreći“ i zasnivajući u tom dvojstvu: aktivno, pasivno i poslednje čitanje, upravljanje tekstom i potčinjavanje njemu, pri čemu Aćin pomera odnose književne „opozicije“ u pravcu „klijanja sveta koga nema“ uprkos brižnom susdržavanju i trudu da mu mastilo ne kane s pera u papir, a sve to za račun kako on to kaže: „uzvraćanja zajmova kada se reči potroše“.
                I pre nego što se „iskopaju“ književni izvori Aćinovih „senki“ valja analizirati njegovo poimanje pisanja, koje on izjednačava sa „drugim životom“ i „svlačenjem“. Da li naizmeničnost čitanja i pisanja, obučenosti i nagosti, proizvodi veštinu poništavanja teksta i buđenje pisca, ili je to samo trik pomoću kog Jovica Aćin „sukobljava“ svoju veliku čitalačku strast sa fantasmazgorijom slova u granicama borbe protiv svakog Apsoluta i pristajanja, kao i Sioran, na ništa manje, ali ni na ništa veće od Apsoluta? Uvođenje Apsoluta u pomenutu „analizu“ „Dugih senki kratkih senki“ proizvodi istinu o privatnom filozofu za intimnu upotrebu, kog opsesivna strast (potreba) za negiranjem „navodi“ kao autora: fascinantne, šokantne, izvanserijske, intimističke, dnevničke i melanholične proze, ali i kao antifilozofa najsličnijeg Francu Kafki za kog važi stav: „drukčije nije bilo, tako je pisano“,
                Ipak „Duge senke kratkih senki“ mogu se označiti knjigom priča koje kao duhovite konverzije eseja iskorištavaju Aćinove čitalačke prinose, fascinacije, njegove tajne odnose sa: Kafkom, Edgar Alan Poom, Servantesom i njegovim Don Kihotom, ili sa svim onim zagonetkama od kojih je spletena mreža Talmuda, Rembrantovo oko, psihoterična neprilagođenost Fridriha Helderlina, ili paranoična „utajena knjiga“ jevrejskog pesnika Jehude Halvija i njegove verzije o Hazarima. A, zanemarivši pitanje o konverziji, kao instrumenta ili sprave za mučenje čitaoca, Aćin je kroz iluziju vlastite književne „ustanove moći“ uspostavio red u samom „mikrohaosu“ podelivši ga najpre na tri dela: „Nostalgični izvornici košmara“, „Lažni bibliotekar“ i „Spojeni sudovi“. U toj deobi on je sa obe strane „plena košmara“ zagospodario spravama za mučenje znatiželje raskriljujući vrata scene na kojoj se odvija ples, najsličniji baletskom, iluzija i moći lažnog i fantasmagoričnog. Ostaće upamćeno da se niko tako lako nije poigrao kao Aćin sa pričama iz života mrava i poštanskih sandučeta, i da se niko tako lako nije odlučio „da celom svetu iznese nepobitan dokaz o svom postojanju“, koliko sa slikama iz piščevog seksualnog života, toliko i o pitanjima mogućnosti u vezi sa prestankom razmišljanja o ličnim mogućnostima „padnuvši tako u beskrajnu petlju“ kroz koju se „najposle izvrše haosi sveta i pretoče u kosmičku silu“. To je i pitanje književnog račvanja, ali i delirijuma koji se simbiotički kao par: pisac i čitalac zatvaraju u konstrukciju „spojenih sudova“ odbijajući da račvanje svedu gde odsečak nikada ne može bez prethodnog odsečka za zaklinjane u vrtove koji svojim iluzijama smisla teraju u delirijum svih smislova. A, takav delirijum, zaključuje Jovica Aćin „nije nešto staro i minulo, nije naša predistorija: on je uvek pred nama, jedna od naših budućih istorija“.
                O citatima i „načinima diktiranja“ i „glibu“ reči kojim u najboljem slučaju pisar može ostrugati figurativan sloj, Jovica Aćin je ostavio velik zagonetni (haotični, rastrojeni) trag, koliko u zbilji, toliko u snu igrajući se iluzijama u velikom magičnom književnom cirkusu: dugih i kratkih knjiga, dugih knjiga kratkih knjiga. I senki, onih na kojima je istorija razumevanja uštedela ili nije uštedela, pošteđenih jedva da će, na kraju krajeva biti.
                A, za kraj ove knjige priča valja citirati i „Pouku“ univerzalnu za sve književne, pa i ovaj Aćinov tekst/rukopis:
                                                              P o u k a
                „Narod se priči smeje tri puta. Prvi put, kad mu je ispričaju. Drugi put, kad mu je objasne. Treći put, kad je razume“.


Ovaj tekst objavljen ju u časopisu POLJA (Novi Sad) u broju 394 / decembar 1991.