RAZGOVOR SA ISTORIJIOM

ZORAN M. MANDIĆ

RAZGOVOR SA ISTORIJIOM

(Zbignjev Herbert: VARVARIN U VRTU, Prosveta, Beograd,1990.)

Kadgod je u pitanju pesničko ili drugo književno stvaralaštvo poljskog i evropskog literate,     Zbignjeva Herberta (Lavov, 1924.) valja očekivati vrhunsko ili remek delo, o čemu Herbert, već, godinama uverava svoje čitaoce i kritičare. Tako je i sa knjigom eseja “Varvarin u vrtu”, koju je za jugoslovenskog čitaoca preveo Petar  Vujičić, na svoj, već, prepoznatljivo majstorski način.

Čitajući Herberta i o Herbertu svaki iole obrazovaniji čitalac mogao je da oseti širok intelektualni dijapazon u koji ovaj pesnik smešta igru svojih reči, i svoje imaginacije, pa bilo da je reč o pesmi, drami ili eseju. Misaonost, jezička višeslojnost, ironičnost, intelektualnost, angažovanost, rafiniranost, jednostavnost, elegičnost – sve su to odlike majstorstva, kojim Herbert kleše svoje misli i ovekovečava misiju pisca sposobnog da poveže sve nabrojane različitosti u jedan umetnički integritet: izvedbeno elegantan i filozofski jasan.

U “Varvarinu u vrtu” Herberta zanimaju kontakti (i konteksti) sa tajnama, tragovima i nasleđem evropskih starina, tom svojevrsnom riznicom najviših civilizacijskih dostignuća zaturenih, ili zaboravljenih iza svetla svakodnevnih vidika i dostano odvojenih (pomerenih) od tehnološki prenapregnute zbilje u kojoj savremeni čovek sve više i više stvara i proizvodi. Visokoosetljivim nervom pesnika i mislioca, Herbert staje pred slike i freske rasute po zidovima katedrala Sijene i Orvijeta, obilazi istorijski prebogate ostatke Velike Grčke i traga za sudbinom krvavo smaknutih ili ukinutih civilizacija francuskih Katara u našim krajevima poznatih pod imenom bogumila.

U tom impresivnom eseju, koji nosi lep naslov: o albižanima, inkvizitorima i trubadurima Herbert je zapodenuo neobičan razgovor sa istorijom otkrivajući nam njen “didaktički” jezik o istovetnosti relacije, kako u srednjovekovnoj, tako metaforički i u savremenoj istoriji, razaranja naroda i njegovog nacionalnog identiteta, i integriteta, uvek istim nasilničkim (policijskim) metodama. To je i svojevrsna priča o gubljenju imuniteta, odnosno energije za suprostavljanje razaračkim naletima jačeg.

Knjiga se inače otvara briljantnim esejom o Lasku, pored Altamire najpoznatijoj pećini sa zidnim slikama nastalih pre trinaest hiljada godina pre naše ere. Tu su i eseji: Kod Dorana, Arl, II Duomo, Sijena, Kamen iz katedrale, O albižanima, inkvizitorima i trubadurima, Odbrana templata, Pjero dela Frančeska i Uspomene iz Valoa. Svaki od nabrojanih deset eseja pisan je bogatom ukrašenom frazom sa mnoštvom metaforskih paralela i nezaobilaznih sentenci iz kultura koje su predmet umetnikovog opisa, a sve to zajedno čini srećnu zbirku figura, naravno stilskih.

U omanjem predgovoru knjige sam Herbert je zapisao da je po njemu “Varvarin u vrtu” knjiga eseja, ali i izveštaj sa putovanja po gradovima, muzejima i ruševinama – kroz knjige koje se odnose na viđena mesta, te da je to knjiga za čitanje, a ne za naučne studije. Objašnjavajući svoja zanimanja Herbert ističe da ga u umetnosti zanima međuvremenska vrednost dela (večnost Pjera dela Frančeske), njegova tenička struktura (kako je polagan kamen na kamen u gotskoj katedrali), kao i veza sa istorijom. Za moto knjige Herbert je odabrao Marloovu rečenicu: “One večeri dok Rembrant još crta sve slavne Senke i senke pećinskih crtača prate pogledom ruku koja se koleba, ruku koja će im pripremiti novo trajanje van smrti ili njihov nov san.

Ovaj tekst je objavljen u časopisu POLJA (Novi Sad) u broju 382 / decembar 1990. 

Zbignjev  Herbert

Zbignjev Herbert (1924–1998), jedan od najvećih poljskih i evropskih pesnika XX veka.
Pored poezije, Herbert je pisao i esejistiku, drame i kratku prozu.
Poezija i eseji Zbignjeva Herberta prevedeni su na sve veće svetske jezike.
Knjige pesama: Zrak svetlosti (1954), Hermes, pas i zvezda (1957), Studija predmeta (1961), Natpis (1969), Gospodin Kogito (1974), 18 pesama (1983), Izveštaj iz opsednutog grada (1983), Elegija o odlasku (1990), Rovigo (1992), Epilog oluje (1998).
Vrhunac Herbertove poezije predstavlja knjiga Gospodin Kogito: pesme na tu temu Herbert je pisao tokom čitave svoje pesničke karijere.
Knjige eseja: Varvarin u vrtu (1962), Mrtva priroda s đemom (1993), Lavirint nad moremGordijev čvor i drugi rasuti spisi 1948–1998. (2001).
Knjiga kratkih priča: Kralj mrava (2001).
Najpoznatija Herbertova drama jeste Filozofska pećina (1956). Napisao je još nekoliko drama: Druga soba (1958), Rekonstrukcija pesnika (1960), Lutke (1961), Pisma od našeg čitaoca (1972).
Najvažnije nagrade: Lenauova nagrada, Austrijska državna nagrada za evropsku književnost, Herderova nagrada, Petrarkina nagrada, Nagrada Struških večeri poezije, Međunarodna književna nagrada Velsa, Nagrada „Bruno Šulc“, Nagrada „Jan Parandovski“, Jerusalimska nagrada za slobodu pojedinca u društvu, Nagrada „Vilenica“, Nagrada „Tomas Sterns Eliot“, Nagrada grada Minstera.