ДУША ПЕСМЕ У БИБЛИОТЕЦИ СМРТИ

ДУШАН СТОЈКОВИЋ

 ДУША ПЕСМЕ У БИБЛИОТЕЦИ СМРТИ

(Зоран М. Мандић: КВАРЕЊЕ КРУГОВА, Каирос, Сремски Карловци, 2017.)

            Зоран М. Мандић је и у ранијим својим књигама показао да је мајстор при избору њихових наслова. Изрека „Не дирајте моје кругове“ приписује се великом античком физичару, астроному и математичару Архимеду из Сиракузе. Једна од ранијих Мандићевих збирки била је насловљена Оквири. У оквиру оквира и о кругу је била реч. Сада, у Кварењу кругова, песник тражи да се из круга искобељамо, искочимо, и у неизвесно ако треба, пошто песничка слобода са оствареним никако као заувек цементираним и ограђеним да се измири не може. Ранији кругови кваре се већ, ванредном, антологијском, песмом „Обраћања“. За разлику од већине типичних Мандићевих песама, она је римована и то тако што се готово комбинују унакрсна и парна рима. Иако је њен наслов „Обраћања,“ не зна се ко је онај коме је песниково обраћање упућено. Или се, барем, то са стопроцентном сигурношћу не може рећи. Могу то бити други песници, и минулих времена и они који су песникови савременици, и наши и страни, али и читаоци, али и сам песник. Двапут се у збирци као сонет именује оно што нипошто сонет није. Када се спомену наш отац и син, нису то само они са којима смо родбински везани, већ и они који се над нама находе и чије нас будне очи непрестано и неуморно кроз живот, како би Дис рекао, и воде и гоне. Рим постаје византијски распукао. Уз надреалисту пре надреализма, највећег и најпонорнијег, Рембоа, руку уз руку, је и највећи поетоархитекта Бодлер. Хармонија, склад се са визијама, поетским вртоглавицама укршта. Овидије се у Јесењина премеће, и, спора нема, vice versa. Поезија постаје – оно што једино права и велика поезија одувек јесте – свепоезија. Она која никакво наличје не поседује, већ се на једно једино, божански светло лице, своди. Онај ко поезију ствара, али о онај ко успева поезијом да се оплоди, онај кога она од реалног одваја и у неслућене висине ваздиже, човек-песма бива. Јер, у речима, само у речима, човек је себи најближи. Песма се отелотворује. Песма-крвоток постаје. Но, и песма туга, притом, остаје. Простор у коме се то збива има широки распон. Овај се надреално осликава, међи као међупростор између трена када У цик зоре на врху белог сунца, / Зли физичар пева како век бунца и оног када За леђима речи на почетку беше свет, / на крају, ево, остаде, само аритмични сонет. Од настанка света до творења сонета. Аритмија хармоније. Али, и сонет је, и када је квари-игра, свет. Типична Мандићева песма познаје офантастичење које се своди на мали помак: опева оно што истовремено и јесте и није, као да је сневано, али се притом о сну не пева тек пошто се он одснивао, већ усред њега, из саме његове сновне магме; пред нама је покожица сна, њено дрхтање и таласање... Онострано се преплиће с метафизичким. Нуди се веома често необиблијска поетска "прича". У свакој се бар наслућује, ако није и стварно присутна, метафизичка аура. Готово да их одликује особена антисликовност. Мандићеве песничке слике су менталне, психолошке. Постоји "лепљење" слика испод слике, слика у слици, нешто колажно. Вишеслојност слика доводи до тога да у њима нема јасно одељених површине и дна: све је и дно и срце слике истовремено. Ту је у игри мандићевско онеобичавање. Свака Мандићева песма онеобичена је на њему својствен начин. Стога она и јесте само његова и нико, а да се сасвим песнички не угрува, не може ни да покуша да следи њен траг, иде њеним жлебим. Ретки су наши песници – он управо такав јесте – који немају, не могу да их имају, следбенике, имитаторе, било бледе, било песнички неухрањене.

           У Мандићеве песме улази се као у цртеже. Песник примењује специфичну поетско-сликарску технику. У овој збирци најликовнија је песма о црном мачку. Типична његова песма-слика спој је бошовске густине и пакленског визуелног пламтења и магритовске титрајуће телесности, окамењености у лебдењу. Оне су писане / сликане процедуром мишљења. Језик (писан великим почетним словом) ових песама суштински се разликује од уобичајеног. Изговорено садржи и неизговорено; и једно и друго у језгру су лирског тока свести, контролисаног бризгања поетских слика. Песник не означава и не тумачи, већ синтетички гради, али тако што показује и оно што лебди у сну, не стиже до изговорености, објаве.

           Песник посеже за (потенцијалним) неологизмима: богомишљеник; нађош; поетокрадица; прођош; самосебље. Реч временик је од Чудеа позајмљена да би овог песника на најбољи могући начин „покрила“. Најфреквентнија реч збирке је – овај пут узета из вокабулара Милића од Мачве – одшелник. Синестетичко-оксиморонски се пева о белом сунцу („Обраћања“), плавој тами („Путовање“), промуклој музици воде / на самрти („О (са)вршеном“).

           Огромна већина Мандићевих песама је без риме. У њима је присутно, готово каскадно, "слагање стихова". Чести су анжамбмани. Приметно је "ломљење" стихова. Притом, значајну улогу игра употреба или изостављање великог слова на почецима појединих стихова која песмама даје особену динамику. Једнако важи и за изненадно кидање стихова многобројним запетама по угледу, и са истим ефектима, као код великог Милоша Црњанског. Зреле песникове песме поседују специфичан опори, густи ритам.

            Његова поезија еминентно је есејистичка. Такве, и толико добре – мада поприличан број актуалних српских песника сасвим неуспешно покушава да се укрца на нашу поетско-есејистичку (б)арку – нисмо имали досад, и немамо сада. Она има – логично је то очекивати – нешто монтењевско у себи. Промишњање које је у њеном срцу могли бисмо условно одредити као мисао којим се опевано осећа. Једнако, и као осећања која су се у–мислила!

              Пред нама је читав имагинарни музеј уметности, философије, науке, препун имена оних са којима Мандићеве песме, на најразличитије могуће начине, кореспондирају. Уз Бодлера, Рембоа, Овидија, Јесењина, ту су и они умрли песници којима је Мандић посветио ванредне песме које високо сваку пригодност надгорњавају и врхунским песмама нашег савременог песништва постају: Бранислав Петровић, Никола Цинцар Попоски, Слободан Стојадиновић Чуде, Петру Крду. Посебно, Фјодор Достојевски и Франц Кафка (и његова и песникова фонтана). Нарочито, Исус. Највећма, Никола Тесла, онај који се коцкао са Достојевским / после сваког његовог нередигованог / Романа („О (са)вршеном“). Требало би се позабавити песничким електрицитетом који избија из Мандићевих стихова.           

               Као што бисмо песникове мини есеје могли (понекад се то и чини) третирати као песме у прози, другачијом графичком организацијом Мандићеве песме могли бисмо "преобући" у мини есеје. Имамо писца који, негирајући сваку круту жанровску омеђеност, своје литерарно стваралаштво укотвљује у особен међужанровски простор. И тамо и овамо, једнако као и: ни тамо ни овамо. Песништво његово налик је на живу. Покретно, гибљиво, неухватљиво, незаробљено. Мандићевско. Препознатљиво од прве. Зоран М. Мандић још једном, и једнако успешно као и пре, и у овој збирци казује како га никакве границе које постоје између књижевних родова и жанрова ни на шта не обавезују. Не допушта им да га робе. У његовим песмама много је, поред еминентно лирског, наративног, драмског, есејистичког... И игриво-хуморног што илуструјемо цигло једним примером: Неналажљив је пут тек тако / преко интернета у интернатима / Метежа („О (са)вршеном“).  

            Као да песник, очи у очи, за столом, са смрћу седи, из многих Мандићевих стихова и буквално веје меланхолија. Нипошто случајно, једна његова песма насловљена је „На ивици“. Са смрћу се разговара, али у овим стиховима и сама смрт проговара. У песми „Ломача“ се вели: Тама не бежи од својих снова. У оној чији је наслов „Ништа се не зна“: Ништа се не зна док се / Не пристигне са / Дипломом Смрти, а у „Када умрем“: Када умрем / Смрт да ме не изда / [...] / Иза великих закључаних / Врата свака је моја / Песма / у библиотеци смрти / Објављена. А Жорж Батај, онај коме је, могуће и сасвим несвесно, по суштинској меланхоличности казаног / певаног, Зоран М. Мандић најближи, казује између осталог, „Силина грчевите радости дубоко потреса моје срце. Та силина истовремено је – с језом то кажем – срце смрти: оно се у мени отвара!“ А Морис Бланшо, други философ / писац с чијим ставовима Мандићево дело дубински кореспондира: „ ... кад говорим, смрт говори у мени“ и „Требало би да ми уобличујемо и да будемо песници наше смрти.“

             Све што је Мандић створио има заједничко језгро и представља целину која се мора пажљиво ишчитавати пошто је свако читање на прву лопту нужно сиромаши и, вероватно, погрешно разумева. Вредност певаног, међусобно „дозивање“ самих песама, асоцијације које се гранају и лајтмотивски круже Мандићевим литерарним опусом, суштинска промишљеност (о)певаног, иронијски поетски дискурс, метафоричност која се не бори него симбиотички сраста са метафизичношћу, аутоцитатност, цитатност која није повлађивање и слеђење оствареног већ непрестани сукоб са наведеним које у новом контексту, не ретко измењено, оно од чега се „пошло“, ставља на главу, јесу основне саставнице његових песама. И ових најновијих.           

            Његове последње песничке збирке показују нам како у њему имамо зрелог, требало би рећи и без икаквог устручавања, по много чему, већ и класичног песника који се – то је болест наше књижевне критике – још увек не чита довољно, поготову не онолико и онако како заслужује, и не ишчитава на прави начин, не антологизира довољно јер јесте један од најбољих песника које савремена српска поезија има.

              Овај текст објављен је у часопису ДОМЕТИ (Сомбор), у двоброју 166-167 / 2017.