21. јун 2017.

ПОЕЗИЈА У ДВА ЗАСЕБНА ГЛАСА




ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПОЕЗИЈА У ДВА ЗАСЕБНА ГЛАСА

(Татјана Цвејин и Франци Загоричник: „КРИТЕРИЈ ЗНАМЕЊА“, Центар за културну
 делатност, Мала едиција „Знаци“, Загреб, 1983.)

                Два сасвим различита песника – Татјана Цвејин (1948-2011) и Франци Загоричник (1933-1997) – објављивањем заједничке песничке књиге, указали су на могућност спајања хетероморфних гласова – чинећи то у контексту некакве хибридне тематске симбиозе.
                У поезији су заједничка имања увек била пример распада гласова, који су, служећи један другом, изгубили своју самосталност сопственог појединачног лица. А, глас без самосталности личи на музичку справу (кутију) којом се, или у којој се, тонови добијају тако да се један део инструмента (књиге) извлачи или увлачи.
                Све ово не значи да је књига „Критерији знамења“ само, како то истиче један новосадски критичар, „обична каша којој је једини циљ био – стварање колективног поетичког излога, који стоји на граници између тезге и битка. Нити да је реч о ортаклуку изнад ког је интересни профит удружених странака, које своју цесту намерно нису поделиле испрекиданом штрафтом, па су им стране остале необележене“.
                Занимљивост (ако не и убедљивост) овог става продубљује и критичарска подозривост о заједништву различитих полова у позицији (уметности), као симулацији стерилизованог контакта (коју спонзор својим покрићем стипендира своју сенку).
                Овакве књиге саме себе проблематизују, зато што у њима треба извршити расецање да би се добијене полутке измериле и декларисале. У том расецању, свакако, треба поћи од Татјане Цвејин, којој припада већи (бољи) део књиге (од „Ад инфинитума“ до „Живог песка“) и која своју надреалистичку демаркацију налази у многобројним латинским именицама, везницима, глаголима ... и једном, надасве „љескању облика са свих страна“.
                Цвејинова је у многоличју филозофских намета (и стоичких) покушала да избалансира подесност свог гледања на свет, као per saldo једне агоније: морала и чистилишта, као свемирске установе. Она заступа „доктрину“ да песма казује нешто, а не да је песма нешто, па вероватно због тога њене песме одударају (по версификацији и диоптрији) једна од друге. То се илустративно може именовати њеним стиховима:
                „тај крст је мој
                               никако у тај крст
                та  хумка је моја
                               никако под ту хумку“ (Калма, стр.60.)
                Цвејинова упорно брани своју непорециву збуњеност у условима егзистенцијалног кијамета, где спада и њен удес. Она песмом изражава своја свакодневна померања и путеве, који се не могу обухватити ни најдрскијом квадратуром делте. Она је река која се, попут савременог бекетовског Сизифа, излива из своје матице. И потапа своје сенке.
                Њен „поход у непознато“ само је иронични „спев“ о „ублаженој“ и смелој речи уплашене/пијане речи речима помиловане и енклампсији, која песника води у недобијене ратове са: учитељима.
                Тако Цвејинова и каже у својој песми „Mea culpa“ : „Изрод свуда бејах. А од мојих костију, моје сржи и крви, диљем света катедрале ницале су, за оно што пљували су на ме ... Нову шибу секли за ме. Рекоше ми: За коб ти си“.
                Песник Франци Загоричник у свом „критерију“ поштује она „знамења“ која величају његово побуњеничко немирење са бојама, упутствима, рецептима и ребусима. Он пева, служећи се  грчем генерација које не разумеју своју стварност. Жуч је картел његових: ослобођења, псовки и ведрих катедрала.
                Загоричник се бави последицама и елиминацијама називајући то биографијом, односно „дуљим принудним боравком“ у свету који вешто изненађује, условљава, кажњава и не дозвољава. За њега „нечитка песма“ је спор о песми, нељубави и прекипелости истине: „све прошло је прошло“ – па ипак, мучи га нада да нема бољег света.
                Заиста, тешко је не рећи да између песничких „критерија знамења“ Цвејинове и Загоричника постоји ваздушни зид. Моћ усуда разлике. Цвејинова је успела да се на пречац уздигне из дремежа женске финоће, каквом је наша поезија „богата“ . Она доста успешно „обија“ врата неприкосновених женских венчалишта, столова за порађање и љубавних перика, да би у једном ситуираном свету рекла: све је ружно.
                Загоричник не личи на Цвејинову, јер у својој певљивости, препознатљиво понавља она места која се у поезији називају општим и докрајченим.
                Контер и контеса написали су и неколико заједничких песама: „Follow“, „L internationale“, „Manifestatio“, „Написана песма“ и „Победа победиоца“ – али нису отишли даље од знамења које је у њима подељено. С много жара угасили су ватру на води, рекао би један млади критичар из Суботице, коме је све црно док чита.
                Сваки суд (па и ноћни) има свој облик. О знамењу знамо свакако више (а да ли и о његовим „критеријумима“?), ако је поезија математика, којом се оно мери. Драго ми је да су нам Цвејинова и Загоричник помогли у неким расветљавањима, па била она песничка и нематематичка.


Овај текст је објављен у часопису ПОЉА (Нови Сад) у броју 302. /април 1984.