15. јун 2017.

ИЗЛАГАЊЕ ПОЕЗИЈЕ КАО ОНТОЛОГИЈЕ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ИЗЛАГАЊЕ ПОЕЗИЈЕ КАО ОНТОЛОГИЈЕ


(Бошко Томашевић: ЧУВАР ВРЕМЕНА, Сфаирос, Београд, 1990.)

            Чувар времена, нова стихозбирка познатог, и све продуктивнијег књижевног критичара на страницама: ОКА (Загреб), Летописа Матице српске (Нови Сад), Политике (Београд), Књижевне критике (Београд) и низа других часописа и књижевноморфних гласила у форматима културних додатака, Бошка Томашевића, нуди читаоцу обиље порука и сазнајних задовољстава о томе како се ослободити метафизичког усуда о постојању у само једном координатном систему. То је рационално уређена понуда и за самоанализу, или самопропитивање идентитета, па и самобитности, коју човек миленијумима заснива на љубави, нагону за самоодржање, одговорности и одгонетању тајни о смислу живота, рада и библијског уређења. У последње време назначена понуда добила је своје значајно проширење у спекулативном и трансцеденталном трагању по космосу, његовој невероватноћи и релативности.
                Чувар времена, осим што нуди назначено обиље порука и затева од читаоца напоре да понуђено усклади са својим интелектуалним моћима. У том контексту, мора се признати да није лако читати поетички текст, који у свом пројекту, односно у његовом темељу има поставке Хајдегера и Хелдерлина. И који у спрези са филозофским учењима, односно изричајима њихових мисаоних корелатива затеже канап између текста и његовог разумевања. И поред назначеног напора, који сваки, иоле просечан, читаоц, мора учинити ако пристане на читање Томашевићеве поезије ваља подсетити на оно што по Томашевићу јесте поезија и при том се послужити његовом ранијом књигом пос насловом Битно песништво, која и јесте кључ за разјашњавање Томашевићевих поетичких тајни.
                За Томашевића по том кључу, поезија може бити само онтологија: излагање бити битка бића. Стога је, по њему, писање поезије преиспитивање извора. То даље значи да Хајдегеровом битном мишљењу у филозофији одговара у поезији певање битног. А, песништво битног зачиње извор. И оно је мелопеја битка. Певање у песништву битног је певање о биствујућем са становништва истине о биствујећем. Оно пева опстанак на путу логоса битка – по себи – биствујућег. И тако у недоглед Томашевић изграђује онтолошку матрицу своје поетике, као чисту рецепцију апсолутног у сажимању властите поетике.
                Након изложене онтолошке пројекције поезије може се рећи да је Томашевићев Чувар времена специфична песничка књига, која безрезервно припада сасвим одређеном курсу асимилације једног учења о изворима говора, писма или књиге, а које је уоквирено учењем Хајдегера и технолошким умећем песника, који су попут Хелдерлина и Пастернака, умели прилагодити такву високонапонску умност сопственој поезији и учинити је архетипом у сажимању властите поетике.
                Најблаже речено у случају Томашевићевог Чувара времена у питању су тешке              песме како за читање, тако и за разумевање, а које својом метатекстуалношћу упућују на сасвим интелектуалне обзоре и силнице за које је потребно предзнање да би се у току читања извршила разумска елаборација.

                Чувар времена је књига састављена из неколико делова:
1.       Тумачење Хелдерлина (poeta Abscotnditus, Оскудност орфичке тужаљке),
2.       Спомен на Мартина Хајдегера и
3.       Пет листова о Пастернаковој Заштитној повељи.
Сваки од делова представља по један у низу филозофских носача, којим Томашевић жели учинити поезију зависном интелектуалном творевином или примењеном онтолошком категоријом и са нивоа Хајдегерове филозофије побити класична поимања поезије и њене функције.
Уместо закључка можда би требало записати да је Чувар времена стихозбирка о мутним цивилизацијским нескладима и интелектуалној инфекцији када је у питању овоземаљски домет филозофске замршености, пре свега „филозофије саме собом“. У сваком случају Чувар времена представља сасвим специфичну поетичку творевину, коју ваља узимати у обзир и када јој прилазимо са неразумевањем, и са незнањем, јер и она попут натруха постмодернистичких прихвата, нуди нешто. То „нешто“ треба дешифровати и једноставно ускладити с  оним о чему још увек филозофи консултују Хајдегера, а песници Хелдерлина. Друге нема, макар за или до сада.



 Овај текст објављен је у часопису ПОЉА (Нови Сад) у двоброју 379-389/ септембар-октобар 1990.