ВРАТИО САМ СЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ВРАТИО САМ СЕ

Вратио сам се

да проверим

имена оних који се нису

противили

Добро би било да паднем у

њихове руке

како би их брже упознао и

више сазнао о разлозима њиховог

срамног учешћа

Можда на рукама још носе

мрље од моје крви и

рђу од ексера које су џелатима

додавали

Вратио сам се потпуно сам

ушао сам у град кроз

широм отворену капију

Затвори су били отворени и пусти

Нигде ни оног да ме прекрсти

Тихо истом стазом

уз коју се простирао зид чежње

криви ваздух кривио ми је стазу

а она попут шила пробадала воду

кроз њене мокре слабине

Тишина није ни ваздух

ни вода

ни кривица

мислио сам међу неразговетним језицима

које само наслућивах

више нисам бивао у једном једином језику

знајући да постоје макар две тишине

две воде

две постеље

на којима једна једина мајка

чешља понад  започете смрти тек

рођеног малог певача

Не тражећи опроштај

ни њихов

ни очев

Многе су фарисејске опростне речи

Што за тили час облате оно што се у њима

Читав живот уједињава у блато језика

у његову уштеђевину

Не тражећи опроштај ни њихов ни од

Оца

Нити да ико осим мене опере руке

чак ни песник за кога сведочише некад да је

написао

да ће многи стихови

речи

иструнити иако нису

да опроштаји јесу препознавање туђих

себичности

неопростиво трајући са стварима

Не окренух главу од смрти ни тада

други пут

нити оставих незапаженом строгоћу с којом

лепше од саме себе доминира

не попушта

не закида

Она ме необично на крају прекрсти

и узе за се

као све од пре

од посла

неограђен као да нисам долазио ни први пут

не видеше ме ни они који су ме видели

ни смрт не снима

не архивира

она је увек она у свему од злата ил сребра

да једнине и множине језика

од лакоиспарљивости

од тврдог храстовог стола са хлебним мрвицама

од њих

од вина

Вратио сам се

Његов милозвучни гласић

чуо сам касније

међу онима који су ме брже боље

заборавили у себи

да ли и забранили

као мали дуг у сребру 

Комад хлеба поново сам ставио на

хладан и чист храстов сто

Насух чашу црним

 вином поред стола

Стајао сам усправно

Ништа више није нудила моја самоћа

Ништа више ни мање као први пут

не записа се у књиге дневника

као онда

када сам лишен сваке илузије

поверовао да сам као они

само мало више одмакнут од оног у шта они

гледају

с премалог растојања

никад довољно мирни да би умирили поглед

Јасно сам повукао црту

Кроз ваздух

Између два истоветна ништа

једног с којим ме учинише лудим

прљавим и опасним и

другим у ком не нађох ни троножац

ни тужиоца

ни браниоца

Шта ли ми учини време у мом одсуству

Могао сам да се упитам

да не проверавам

гледајући кроз прозирни зид чаше с црним вином

који не постоји

призоре од пре

како у луци робови истоварују џакове с

брашном

гладнијим од оних којима то брашно никад неће

стићи

Јео сам од тог брашна хлеб без соли

без воде

сув сувцат

као повратак

Објављено у часопису ПОЉА у броју412-413-414/2000. у Новом Саду