СКУЛПТУРЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СКУЛПТУРЕ

                У мом малом граду нараслом на левој обали историје једне међународне реке бројне скулптуре, које расуте у парку, по травњацима и другим јавним површинама, некада личе на анаколут или недостатак како су ту мањкавост на свом језику означавали стари Грци. На ту сличност у отвореном простору, попут интератива у свакодневном језику, салећу или насрћу бројне асоцијације о свему што ликове скулптура пореди са направом за оштрење ножева, или масатом како ту исту направу језичари и језикословци означавају. Именују. Украшавају.

                Праве, или творачки истинске, скулптуре не знају да су скулптуре и да су њихове слободе у загрљајима сенки важне само док су њихове, док им је у тој љубавној игри омогућен разговор са зрацима сунца и њиховим справама за мерење времена и сваколиких других протицања у простору, или у пољу јечма са освртом на мирис пива и „Јелена“, који му је позајмио име из каталога импресивне естетике своје врсте.

                У мом малом граду скулптуре несебично допуштају визуелна надметања њихових правих, кружних и изломљених линија. Некада та надметања, али само површно, подсећају на турнире изложби у којима коло највише воде слике најчешће скривене у својим неразумљивостима и преобилним умашћеностима акрилним или уљаним бојама.

                У мом малом граду сваког јутра људи у походу ка својим стазама за шетање могу да застану пред скулптурама и да се рукују с њима као са суседима који их гледају са тераса, балкона и лођа околних кућа и других стамбених зграда.

                Скулптуре које су завладале мојим малим градом шапатом својих лирских  прича не кваре цвркуте ничијих кругова. Оне једноставно постоје као руб на рубу, као оков на окову, као реч која с другим речима, анаколутима и интеративима, путује кроз мисао посматрача. И остаје у њему попут отиска песме.