LIKOVNI DESERTI NA OBOJENICAMA MILOŠA TRBIĆA

 
                               Jedno od egipatskih čuda, rad slikara Miloša Trbića

ZORAN M. MANDIĆ

LIKOVNI DESERTI NA OBOJENICAMA MILOŠA TRBIĆA

          U šetnji savremenom srpskom likovnom scenom ime MILOŠA TRBIĆA je u razumljivoj senci afirmisanih slikara, koji svojim delima zakljanjaju ideje kroz koje on želi da osvetli svoje stvaralačko mesto. To, naravno, nije ni malo lako, pogotovo, ako pažljivo posmatračevo oko ne uoči da ovaj mladi slikar “deserte” svojih žanr-slika superrealistički gradi na uspostavljanju sugestivnih kontakata sa kompleksom prizora sveta, koji trepere i dišu mirno bez nametanja i nadmetanja u uadarima tzv. senzacionalističkih vizuelnih otkrića na čijim posedima bezmilosno gospodare uzleti digitalne epohe. Međutim, da bi se pravilno razumele teškoće u umetnosti, a u ovom slučaju u slikarstvu, neophodno je da autori, koji ih, iz dubine svog talenta, osećaju – potraže poređenja u svakodnevlju, koje ih okružuje, kako spolja, tako i iznutra, jer slikarstvo nije moguće bez prizora sa scene sveta, koji ga svojim rečnicima: formi, figura, znakova, žanrova, simbola, signala, ritmova i melodija – određuju čak i u polju akcija i reakcija apstraktnog mišljenja.Ovom zaključku ide i u prilog  verovanje akademika i velikog srpskog slikara  Milorada Bate Mihailovića, po kome se fluidnost slike rađa na granici između stvarnosti i fikcije.

           Na Trbićevim slikama dominantno se ističe primarni tok konstrukcija žanrovskog okvira sa: mrtvim prirodama, pejsažima i nizom osvrta na morfološke oblike i druge odrednice stanovnika sveta flore i faune. Trbić, poput Dragana Maleševića Tapia, eklektički i to do granice iluzionizma, slika hiperrealističke predstave svete, koji geografski seže od toponima Plitvica i Krke do Jordana i peščanih dina njegovih pustinja. Ideja vodilja na putu tog primarnog toka račva se u desetine pravca beleženja karaktera, senki i izraza raznotonih i raznobojnih kadrova viđenog, koje on vešto povezuje sa spletom asocijacija na  foto, ili superrealističko,slikarstvo, kao i sa jezikom situacija u kojima ona neposredno utiče na svakodnevlje u nastojanju da se izbori za svoje mesto u svetu. Miloš Trbić je u dobrom smeru započeo put svoje umetničke prakse, a za to može da zahvali i ontološkim sadržajima svog bića u kome je upalio polemičku vatru oko koje se «svađaju» slikar, ekolog i intelektualac spremni da svoje trojstvo založe za suprostavljanje postmodernističkom pokretu koji je savremeno slikarstvo, kao i književnost i muziku,odveo u bezdane bezpredmetnog haosa. Sudbina pitanja o tome koliko u ishodima te borbe mogu da pomognu Trbićevi: nilski konji, slonovi, meduze, tulipani i sirene, nesporno je vezana za darovitost i upornost njihovog autora, koji ih nesebično beleži i hrani svojim uljanim likovnim «desertima».

U Somboru, na srpsku Novu godinu 2012.