АПАТИН

ЗОРАН М. МАНДИЋ

АПАТИН

1.

Хоћу у песми о теби Граде

Да оперем све моје песме од пре

Све друго што је с тобом било прво у

1957

На Светог Николу и сваки пут

Када су и други умирали

и

1971

С почетка мојих жестоко нашпанованих рима

Искашљаних у облику медених капљица

На часу чисте филозофије

Пред Бергсоном и пред Јасперсом

Тада сам можда могао најбоље да научим

Јесењина напамет

И Ахматову

 а учио и бранио Мајаковског

као да сам га у лику Светог Јована кога смо у

кући

славили с обе стране

препознао

2

Већ тад знао сам да се ништа неће десити

Веће и трајније од пролазности

Коју сам толико пута на часу српског језика

У сва четири разреда гимназије

тумачио професору светске књижевности

Ваљда раздражен мојом итерпретаијом

Прозивао ме је Ервином и грдио Шинком

Давао ми да читам толико пута прочитаног

Достојевског

И није ни слутио да сам већ одавно био у вагону

Розанова

Да се и моја крв ледила у срцу Сибира

Без иједне фарме поскока

Ипак сам на матурском одбранио Мајаковског

и

престао да мислим како му се није десило оно

штто се није десило само њему

ни само Сергеју

3.

Анархист и надреалист

говорили су у Граду

док сам неуморно тражио најлепши излаз из тебе

на реку

која није само Дунав

и

она црна валцерна швапска шума

из које духови сваки дан усред дана излазе

да би на пијачним тезгама продавали воће и Баа

воде

што протиче кроз друге крајеве

Бунио сам се за тебе међу јеленовима и лиманима

одвезивао те са гоблена из далеке језичке

прошлости

у којој су могли да ме поздрављају са гутен таг

у којој сам могао да будем да сам био или да сам се

сетио тог бивства

као у прикрајку из ког сам на Светог Николу

1957

гледао како пуцају почасни војници преко мртвог тела

мог оца обученог у свечану официрску униформу

И сада сам сигуран да тај прикрајак Града још увек

постоји на твом великом заједничком гробљу

намермерисаном црним и белим плочама

и Шпајзеровим погледом што одозго са скулптуром птице без

кљуна

надгледа мир

вечни мир

из ког смо силазили подно касније срушене

калварије

да на малом пешчанику дајемо једни другима голове

4.

Граде

Признајем да сам највише због тих тако простих

голова

остајао у игри

За све време игре вечни мир је љубио калварију

на отвореном простору

завођења

пред непоткупљивим крштеним колонистима зараженим

незнањем климе и

вирусима носталгије

Сви су имали на плућима близу срца неке чудне

флеке

сенке

Мој шести разред из те 1963. пио је инозијазид

с шеснест црвеношарених пилула ујутро и увече

Не знам зашто су мене баш те године ослободили

лекова

И зашто су моји у кући одбили да одем у велики

клуб

Дуго још увек дуго ће ме због те ускраћене кућне дозволе

Притискати претешки терет непостигнутих голова

5.

Памтим да сам те заборавио Граде на првој години

права

Некако си изашао из мене и одлутао

можда баш у неки други клуб

Једне ноћи за време док сам спремао римско право

нашао сам те шћучуреног испод Петроварадинске тврђаве

на Дунавском кеју

Плакао си некако лепо и убедљиво још убедљивије

него што плачу Шекспирови јунаци

Чекао си да ти се придружим

Пристајао си да плачем и на латинском

међу изрекама и веридбама и венчањима

Нисам заплакао

као ни оне хладне децембарске ноћи 1957

на Светог Николу

од ког сам научио да плачем у себи

по дубини

без речи

без туђег

без сопственог

без икаквог осврта на плач

Тако се једино понашају миленијуми кад се

смењују

кад један другом праве место

и кад су болесни

и кад су самоуверени у своје непредвидиво

здравље

Христ није заплакао

и много нас је тиме научио

6.

Не знам како сам те те ноћи вратио Граде

у твој и мој Апатин

ниси хтео да будеш илегалац у студентском дому

у мојој студентској соби

нити да одлазиш свако јутро са мном на састанке

редакције студентског листа Индекс

Једноставно си се изгубио

и за сво време студија нисам те видео ни у

Новом Саду ни у Апатину

Ни сањао нисам да ћеш се вратити у моју песму

у моје памћење

и да ћеш у њој и њему бити само онај неми плач

по дубини језика који не постоји

који је нешто друго још непостојаније

који ме има у свему што немам

што не умем као Бергсон или Јасперс или Шекспир

да сместим у речи

Направим парадигму коју ће неко за кога још

не знам

реферисати неким које никада нећу упознати

7.

Осећам да ми се отворило срце без руку и

скалпела

ниси ме походио само хируршки

ниси ме изоставио

међу толико капљица воде које те запљускују

међу лиманима и јеленовима

и ултразвуцима

чак и на оним гобленима чији су мајстори одавно

умрли

Не тражиш да тумачим твоју наклоност

Ко зна да ли си прочитао моју песму коју

Никад нисам написао а могао сам да је напишем

и постанем угледни прозни писац

ништа ниси тражио

ни делић оне игре са головима

ни опиљке речи

8.

Али шта тражиш у мом отвореном срцу

на који то бол ме навикаваш

коју рану ми исцељујеш

Питам се а не питам те

Глледам те а не видим те

Осећам те а не могу да те додирнемн

нити у додир да те претворим

као што си се ти претворио у мене

у моје невидљиво отворено срце

на непознатом језику уписано само у једну

једину песму

коју ми приписују

као што ме и сам приписујеш себи

9.

Да сам дом шта би ти тек био Граде

10.

Не мора нико да ми одговори

нити да нам помаже у нашем великом прању

песама

с којима смо некад заједно ишли у гимназију и

одрасли између гробља и игре с головима

на Светог Николу и Светог Јована

о теби

и

мени