НА КРАЈУ ЗЕМЉЕ

          Зоран М. Мандић на изложби слика Душана Ћурковића 1975.године у Апатину

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НА КРАЈУ ЗЕМЉЕ

На крају земље

где почива старац и крш

живи један стари бор

Лика је његова земља

Лика је његов двор

Тамо су рођени

Тамо су пали

и Стојан и Чаруга

и Личана херојски вод

Тамо је мој корен

Тамо је рођен

корена мога род

А рат је ломио

на крају те земље

и младост и старца и

крш

и краве су убили али

млека у недрима

било је доста и

за дете и за ратнике и

за госта

На крају те земље

сада је све пусто

једино живи

борово грање густо

куће су црне

дрвене пале

жита је мало

воденице су стале

А на сваком бору

слика је јунака

доле крај бора и корена

с грбом у сузама

сузом у грби

ћути остала бака

Њени синови

Спасили су

спасили су Тита

спасили су земљу и

без крша

али мало ко да пита

за те старе баке без млека

што родише синове јунаке

Из прве књиге песама

Зоран М. Мандић: КОРАЦИ СУМЊЕ, 1971. год.

ПОДСЕЋАЊЕ

                Иако прве књиге треба оставити на миру, не дирати их и пустити да спавају у крилу свог заслуженог сна, тај мир најчешће бива прекршен разним преписивањима и цитирањима из њихових малих ризница. Ево, и сам, објавом ове песме, чиним један такав „прекршај“. Чиним то и као испуњавање својеврсне дужности, па чак и обавезе, да несебично „откријем“ моју песму о корену, која је испевана с много ритма чији дах личи на ход нестрпљења. Зато, ипак, понекад треба закуцати на врата своје прве књиге и на њеној „кућици“ отворити прозоре да би се у њој заменио устајали са свежим ваздухом. С времена на време треба обрисати прашину са својих текстова од пре и не бојати се слика које су у њима „заробљене“, јер живот је, а посебно живот песника, увек више у себи од пре, него од сада и од после.