6. мај 2017.

НА КРАЈУ ЗЕМЉЕ


          Зоран М. Мандић на изложби слика Душана Ћурковића 1975.године у Апатину

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НА КРАЈУ ЗЕМЉЕ

На крају земље
где почива старац и крш
живи један стари бор
Лика је његова земља
Лика је његов двор
Тамо су рођени
Тамо су пали
и Стојан и Чаруга
и Личана херојски вод
Тамо је мој корен
Тамо је рођен
корена мога род
А рат је ломио
на крају те земље
и младост и старца и
крш
и краве су убили али
млека у недрима
било је доста и
за дете и за ратнике и
за госта
На крају те земље
сада је све пусто
једино живи
борово грање густо
куће су црне
дрвене пале
жита је мало
воденице су стале
А на сваком бору
слика је јунака
доле крај бора и корена
с грбом у сузама
сузом у грби
ћути остала бака
Њени синови
Спасили су
спасили су Тита
спасили су земљу и
без крша
али мало ко да пита
за те старе баке без млека
што родише синове јунаке

Из прве књиге песама
Зоран М. Мандић: КОРАЦИ СУМЊЕ, 1971. год.

ПОДСЕЋАЊЕ


                Иако прве књиге треба оставити на миру, не дирати их и пустити да спавају у крилу свог заслуженог сна, тај мир најчешће бива прекршен разним преписивањима и цитирањима из њихових малих ризница. Ево, и сам, објавом ове песме, чиним један такав „прекршај“. Чиним то и као испуњавање својеврсне дужности, па чак и обавезе, да несебично „откријем“ моју песму о корену, која је испевана с много ритма чији дах личи на ход нестрпљења. Зато, ипак, понекад треба закуцати на врата своје прве књиге и на њеној „кућици“ отворити прозоре да би се у њој заменио устајали са свежим ваздухом. С времена на време треба обрисати прашину са својих текстова од пре и не бојати се слика које су у њима „заробљене“, јер живот је, а посебно живот песника, увек више у себи од пре, него од сада и од после.  

Нема коментара:

Постави коментар