31. мај 2017.

ОМАЖ ПЕСНИКУ НИКОЛИ ЦИНЦАРУ ПОПОСКОМ


ЗОРАН М. МАНДИЋ
               ОМАЖ ПЕСНИКУ 
НИКОЛИ ЦИНЦАРУ ПОПОСКОМ

                У понедељак 29. маја у великој сали Удружења књижевника Србије у Београду  одржан је трогодишњи помен НИКОЛИ ЦИНЦАРУ ПОПОСКОМ, познатом српском песнику из Земуна. На скупу комеморативног карактера, који је модераторски водио песник Миљурко Вукадиновић, говорили су: Душан Стојковић, Зоран М. Мандић, Радмило Петровић, Миодраг Д.Игњатовић, Момир Лазић и Милица Јефтимијевић Лилић. Скупу се обратила и председница Српско-цинцарског друшта Луњина. Скупу је, поред великог броја пријатеља писаца, присуствовала покојникова супруга Јелица са кћерком Маријом и сином Сашом и члановима њихових породица.У оквиру овог поста, поред песме Одлазак песника, објављујем и обраћањe Душана Стојковића  у коме oн у духу својеврсног омажа као дугогодишњи пријатељ и сарадник осветљава лик и песништво Николе Цинцара Попоског.


                               НИКОЛА ЦИНЦАР ПОПОСКИ

                               ОДЛАЗАК ПЕСНИКА

                               О, Нумен уз мена.Чиста Си
                               Божија промена судбине.
                               Кад ум кине усудкраста си
                               Опомена човеку с бине.

                                Светлост ретко са смрти сине
                               Зато ватра мртвилом коси,
                               Док с пепела ничу висине
        јавља се гласник што пркоси.

                               Стратишту страдања нирване
                               Тоцилу које мрви предност,
                               Сваком злу рушећи вредност.

                               Боже зашто се гложе глобе,
                               Свуда иста су правила злобе

                               Глупост у сред комуне сване.






 ДУШАН СТОЈКОВИЋ

      КАД БИТАК ЗАТРЕПЕРИ или О ПОЕЗИЈИ
              НИКОЛЕ ЦИНЦАРА ПОПОСКОГ


            Три године је прошло од смрти класика српског песништва Николе Цинцара Попоског. После смрти сваки писац мора кроз својеврсно чистилиште да прође и оно је то које одлучује да ли његово дело остаје да траје. Не треба се исувише заносити раније популарним причама како ће будућност бити праведнија и како ће она омогућити да се неоткривени књижевни таленти напокон открију а заборављени писци наново од заборава отму. Николи Цинцару Попоском, када је  нашу поезију, посебно почев од Струшког пројекта, даривао незаобилазним остварењима, нису у књижевној критици увек цветале руже. Поприличан број наших књижевних критичара с муком је прошао крај његова дела, понеки су писали о понекој књизи, уочавајући у њој понекад и оно што за њу нипошто није било битно, а највећи број је, не желећи то јавно да призна, био немоћан да са оним што његова поезија нуди изађе на крај. Ова поезија, као и сва велика поезија, превазилазила је битно оне чији је задатак требало да буде да о њој свој критички суд изнесу. То да је писац далеко изнад својих (потенцијалних) критичара није се тако често дешавало у нашој књижевности у којој је иначе било трагичних неспоразума (праћених одбацивањем и негирањем других) великих критичара са великим песницима. На ум нам пада цигло једно име: Момчило Настасијевић. Николу Цинцара Попоског са једним од најзначајнијих (ако не и најзначајнијим) српским песником уопште повезује особена херметичност њихових дела која онемогућава било ког песника да се њиховим трагом упути. Они који то покушају одмах с песничког бицикла падну и постану, и остану, смешни. Проблем који критика са песницима типа Настасијевића или Попоског има није само херметичност њиховог песниковања. Проузрочи га и језик, односно начин на који се споменути песници с језиком п(р)оигравају не подређујући се њему већ подређујући њега себи, али и, једнако, ако не и више, то што њихове песме нису песме на које смо навикли ни песме које су онакве какве готово по свима морају да буду. Више но у ширину, оне се сјурују у дубину. Песме ових песника се увек „преливају“ преко тобожњих граница песме, не допуштајући ничему да их омеђи, једнако су и лирске, и пиктуралне, и музичке, и драмске, и метафоричке, и симболичке и метафизичке... У њима се, истовремено, оглашавају и реч и дух, и тело и душа. Обојица нам нуде, попут Јована Стерије Поповића, Милана Ракића или Милоша Црњанског, такође, потпуно заокружено, завршено песничко дело. На нама је да га ишчитавамо пажљиво, проучавамо ваљано и тумачимо трудећи се да у њега не учитавамо оно што оно не садржи, али и да не „прескачемо“ ништа од онога што се у њему песнички угнездило. Сиромашна је песничка мелодија нашег језика ако се она не чита тако што се дужна пажња не указује онима који су били њени творци и носиоци. 
            Као и Настасијевићева, и поезија Попоског особена је духовна поезија. Њоме је до максимума одуховљена стварност у којоj јесмо, она је поетски говор саме душе. Притом је, код млађег песника, духовно / религиозно доведено у стваралачки дослух са актуалним / политичким, а све амалгамски срасло (постоје неколики "планови" саме поезије, те следствено томе и неколики нивои читања, и када је о истом читаоцу реч) смештено на критичку, делимице и полемичку, раван. Онај са киме он, апострофирајући га, непрестано дијалог покушава да успостави сам је Бог. Пишући о поезији Душана Матића, Јован Христић је одредио простор у којем се она збива као висораван где горе само звезде. Када се пише о поезији Николе Цинцара Попоског, њен простор би се, једнако, можда чак и са више права, могао одредити управо тако. Она је поезија висина, олимпска, она која је довољно узлетела да соколовим оком сагледа, и ожали не ретко, оно што са тих висина може да осмотри, не мирећи се са оним што је уочила и желећи свим срцем, нудећи своја – песничка – решења, да се виђено учини бољим и лепшим. За њега је арт једнако акту. То захтева не малу жестину. Увијено у лирски омотач, под звучним небесјем, критичко активира мач онтолошког. Долази до правог чеоног судара са оним што нас је (бар је покушало то учинити) озлило. Притом просијава небеска роднина, а песник (п)остаје на–родни певач.  Поезија Никола Цинцара Попоског не задовољава се да буде поетичка. Она неће да буде само естетичка. Она хоће, и јесте и етичка.
            Струшки пројекат није нимало случајно тако насловљен. Читаво дело Попоског промишљено је осмишљен и мајсторски обликован пројекат. Њему је у песмама често било тесно, те је посезао за поемама. Поеме се, и иначе, барем оне значајне, појављују када поезија досегне зрелост, постане прегустом и не може се задовољити песмама, и лабавије од поема компонованим, збиркама. Поема је и једно и мноштво, јединствена целина, уцелињена јединственост – целовита песма. Младен Шукало је, пишући о Граматици апокалипсе,  прозборио коју о поемама које су обележиле почетак прошлог века – Пустој земљи Томаса Стернс Елиота, Морском гробљу Пола Валерија и Дванаесторици Александра Блока – , доводећи их у везу с песништвом аутора о којем пишемо. Граматици апокалипсе морали бисмо придодати и оне поеме које су за њом следиле, које све заједно, творе јединствено дело-песму, ризомску песничку целину у коју се може улазити кроз различита врата да би се увек пристигло до самог срца остварења које обједињене творе.
            Ако је, а јесте, Цинцару песма понекад тесна, а поема – стога што поему која за њом следи – призива, отворена, њему се ни реч на саму реч не своди већ она, попут живе, непрестано трчи из себе, једнако и у себе, несмирајно: не зауставља се на својим крајевима, веома често урања и у наредну, разлаже се на неколике или асоцијативно дозива друге и звуковно сличне у истом или наредном стиху, у истој или некој другој песми, те имамо и фонетске лајтмотиве који учестало вибрирају. Но, реч се, такође, креће и уназад, огледа у некој другој. Уз Ракићеву, реченица Николе Цинцара Попоског је "најтечнија", најхармоничнија песничка "реченица" свеколиког српског стиховања, оживотворени плес језика (присетимо се и Силуановог средњовековног стихоплетенија, прозних меандрирања Исидоре Секулић, родне језичне мелодије Момчила Настасијевића, језичких вратоломија Милоша Црњанског).
            Збирке нашег песника, као и читаво његово песничко дело, бодлеровски су компонована архитектонска поетска грађевина. Њена густина збира, симбиотички, реч, звук, певност, вајарско, готово тактилно, уобличавање, (менталне и метафоричке) слике. Пред нама је давно заборављено јединство, синкретично, готово свих познатих уметности. Све је у дослуху са свим. Оживела је бодлеровска теорија веза, универзалне аналогије. У светској поезији постоји и наша очица и не може је нико уклонити из ткања свеукупног текста а да се ово не подере. Аутентични смо (као спој византијског и западноевропског, усменог и писаног), самобитни  у свеопштој другости (и нико нам то не може – осим нас самих – отети). И то – "густина" певаног, вртложна дубина казаног која омогућава да се и буквално "упадне" у мисао, напипа њено дно, кретање ритмом мишљења, уз поштовање и наглашавање риме ритма, чак и онда када никакве риме нема, урањање у традицију песништва до самих њених прапочетака у којима се братиме епско и лирско, касније усмено и учено, емотивно и рефлексивно – твори остварења која еманирају сушту нит бити. Пред нама трепти, као на длану, сажижен оком суштински лирског, сам битак.
            На језичкој равни Попоскијеве поезије откривамо алхемијско и езотеријско. Но, језичка игра којом се служио Никола Цинцар Попоски, poeta ludens који је – истовремено – био и један од најзначајнијих наших poeta doctus-a (његова игра учена је игра, мудрост која медно врца из његових стихова итекако је игрива), озбиљна и опасна је игра. Никола Цинцар Попоски, чија се целокупна поезија може узети као есенцијално отелотворење песничких слобода, litentia poetica сама, језик једначи с мишљу и мисао с језиком.
Код Попоског основни принцип је не грањање (иако је и оно присутно) већ увирање, урањање, утемељење, убитњење, али на подлози која – метафизички језно – трепери. Притом се он служио принципима (и када је о песмама, и када је о гласовима у речима говор) мутације и кружења. Активира да би језиковао (нимало случајно као резервни корен те речи откривамо језу) оно што Јуриј Лотман назива "енергијом стиха" а под чим подразумева судар, конфликт, борбу различитих конструктивних принципа. Песник има намеру да опесми све што поезију поезијом чини, не заборављајући притом како она јесте друга стварност која је, борхесовски, једнако присутна као и она у којој јествујемо. Оно што је намерио, Цинцар Попоски је и остварио. То полази за руком само песницима који су класици, а класицима време ништа не може. Они сами време јесу.